Letnja prepiska Medvedeva i Juščenka

LETNjA PREPISKA RUSKOG I UKRAJINSKOG PREDSEDNIKA, Dmitrija Medvedeva i Viktora Juščenka, u nedostatku „velikih događaja”, sigurno je tema nedelje na istoku Starog kontinenta. Za takvu ocenu postoji nekoliko jakih razloga: Moskva i Kijev razmenili su žestoke međusobne optužbe, u „ring” su uskočila dvojica predsednika, a sve to događa se u vreme podsećanja na prošlogodišnji sukob u komšiluku (na Kavkazu) – letnje rusko-gruzijsko ratovanje.

Nije tajna da Rusija i Ukrajina, već godinama, imaju veoma loše odnose. Spisak krupnijih i sitnijih problema i nesporazuma je podugačak: gas, Krim, širenje NATO, odnosi sa SAD i EU... Svaki ovaj problem, sam za sebe, bio bi dovoljan da ozbiljno poremeti odnose dve države a svi zajedno – na gomili – nedvosmisleno pokazuju koliko su

zapravo danas udaljene Rusija i Ukrajina.

Prvi potez u avgustovskoj razmeni pisama Moskve i Kijeva povukao je ruski predsednik Dmitrij Medvedev. U retkoj formi državničkog obraćanja – otvorenom pismu – Medvedev je sasuo u lice Juščenku seriju optužbi da je najveći krivac za pogoršanje odnosa Rusije i Ukrajine. Upravo ovaj detalj bio je povod za tumačenja da je svojim pismom Medvedev zapravo otvorio kampanju za izbor novog predsednika Ukrajine koji će uslediti u januaru naredne godine. S nedvosmislenom porukom da glavni krivac za loše rusko-ukrajinske odnose, Viktor Juščenko, mora definitivno da ode u istoriju.

Utisak je, međutim, da to nije bio i jedini razlog da se Medvedev, u vreme letnjeg odmora, oglasi otvorenim pismom. Ukrajina je za Moskvu, zbog strateškog značaja i istorijsko-pravoslavnih veza, više od obične susedne države i svaki pokušaj da se Kijev definitivno odseče od Rusije – što neskriveno žele i NATO i SAD i EU – biće dočekan „na nož”. U tom svetlu pismo Medvedeva Juščenku je svojevrsni otvoreni ruski signal – ukrajinskom narodu, tamošnjim političarima ali i svetu.

A što se Viktora Juščenka tiče, on je u odgovoru Medvedevu bio neuporedivo emotivniji. Odbacujući odgovornost za loše rusko-ukrajinske odnose Juščenko je, u pomalo svađalačkom tonu, svu krivicu pokušao da „prišije” Moskvi. Utisak je da i to nije uradio dovoljno srčano, kao da se umoran već pomirio sa sudbinom i pre „presude” na predsedničkim izborima.

TERORIZAM U EVROPI NIJE MRTAV. Poslednja serija akcija baskijske separatističke organizacija ETA na Majorci podsetila je Stari kontinent da nasilje s političkim ciljem nije iskorenjeno.

ETA je na Majorci – jednoj od glavnih španskih turističkih „fabrika” – izvela dve vrste akcija. U prvom bombaškom napadu, 30. jula, poginula su dvojica španskih policajaca. Drugi udar (tri podmetnute bombe) prošao je bez žrtava, ali je, medijski gledano, jednako glasno odjeknuo. A to je bio i glavni cilj baskijske separatističke organizacije.

„ETA želi da pokaže da je još aktivna a španska vlada nemoćna”, jednoglasan je zaključak stručnjaka za terorizam.

Najnovije „oglašavanje” ETA izazvalo je poprilično iznenađenje u Madridu. Smatralo se, naime, da je ETA – posle uspešnih akcija španske i francuske policije – obezglavljena i desetkovana. Sada, posle oglašavanja na Majorci, traže se novi odgovori na staro pitanje: koliko je zapravo još moćna baskijska družina koju je Evropska unija 2003. godine stavila na spisak terorističkih organizacija? Procene stručnjaka za terorizam nisu potpuno jednoglasne, ali se uglavnom barata s brojkom od više desetina članova organizovanih u lokalne ćelije. Upravo jedna takva ćelija, tvrde španski mediji, stoji iza bombaških napada na Majorci.

ETA je, inače, formirana 1957. kao ilegalna levičarska organizacija čiji cilj je bio obaranje Frankovog režima u Španiji. Na vrhuncu snage ETA je bila početkom osamdesetih godina prošlog veka – sa više od hiljadu članova – koji su se oružjem borili za otcepljenje Baskije od Španije.

A u toj borbi ETA nije brojala civilne žrtve koje su ostajale iza njenih akcija.

Upravo to je bio i osnovni uzrok postepenog gašenja uloge ETA, izazivanje nasilja i civilne žrtve postalisu neprihvatljivi za većinu Španaca, a organizacija je postala nepopularna čak i u Baskiji.

Postepeno „gašenje” ETA ne znači, međutim, i da je problem baskijskog separatizma definitivno skinut s dnevnog reda. Sudske i policijske vlasti u Španiji upravo su zabranile nekoliko protestnih marševa i demonstracija za nezavisnost Baskije zbog „povezanosti organizatora sa ETA”.

NEMAČKA SE PROTEKLE NEDELjE PRISETILA DVA AVGUSTOVSKA DOGAĐAJA iz svoje novije istorije. Pre dvadeset godina, sredinom avgusta, desetine hiljada građana bivše Nemačke Demokratske Republike naprosto su „okupirali” Budimpeštu pokušavajući da mađarskim „putem” pobegnu na Zapad.

A 18 godina ranije, 13. avgusta 1961. u Berlinu je počela građa čuvenog zida koji je „cementirao” podelu Evrope i Nemačke na zapadni i istočni deo. Berlinski zid postao je, zatim, najmračniji spomenik ove podele – tu je, prilikom bekstva, poginulo više od 100 ljudi, sedamdesetak hiljada istočnih Nemaca zaradilo je na tom mestu robiju zbog pokušaja da pobegnu iz „prve države radnika i seljaka na nemačkom tlu”.

Posle mađarskih događaja i prelaska armije istočnonemačkih građana u Austriji odakle su stigli u zapadni deo Nemačke Berlinski zid izgubio je značaj. Kraj je usledio veoma brzo, u noći između 9. i 10. novembra 1989. kada je berlinski deo gvozdene zavese konačno otvoren.