Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

Moj život u inostranstvu

26.07.2017 u 13:37

Osveta direktoru lažnim porukama

Pre nego što sam krenuo u Kijev svratio sam u predstavništvo naše firme u Beogradu da preuzmem avio-kartu. Sekretarica me je pitala da li poznajem inženjere Simu i Radu. Rekao sam da ih znam jer sam sa njima radio u prethodnoj firmi. Ona mi je rekla da će firma i njih možda angažovati za poslove u Kijevu. Sima je bio na početku šeste, a Rada na kraju treće decenije života. U firmi se stalno pričalo o njima. On se ponašao dosta čudno. Prema mlađim kolegama posebno nekorektno, često bezobrazno. Prema nekim mlađim koleginicama je bio ciljno vulgaran i provokativan. Često je bio pod dejstvom alkohola i tokom radnog vremena, a posebno posle posla. Živeo je u privremenom naselju za smeštaj radnika. Pričali su da je tu živeo više od dvadeset godina. Imao je malo dužu kosu, a redovnim farbanjem je

Moj život u inostranstvu

20.07.2017 u 11:54

Šapat sa Kariba

Prilike se svakako ne ukazuju tako često. Tek ponekad u životu dobiješ na lutriji broj koji dobija. Život je rulet i svakome se bar nekad zalomi da mu se ta kuglica posreći i padne u pravo vreme na pravo mesto. Samo na Balkanu čini mi se i suviše mnogo ljudi ne prepozna taj dobitak. Ili nam se sreća čini toliko nestvarna da je tako velikodušno odbijamo i okrenemo joj leđa. Ili smo se možda previše svikli na svoje muke i boli i kada bi nas neko nekim čudom oslobodio od njih ne bismo više znali kako da živimo. Ponekad se pitam jesam li ja to više bežao ili jurio ka nečemu. Da li su me daljina, neizvesnost, nova lica i predeli mamili više nego što su me otac, za sebe i druge pretežak i bolesni ujak, sankcije, ratovi, krize, bombardovanja, korupcija, bolesti, nemaština, turbo-folk, ratni

Moj život u inostranstvu

13.07.2017 u 12:48

Prodao kravu da bi se našao sa ljubavnicom

Prvu vizu pred odlazak u Rusiju radio sam u policiji u Srbiji. Tada su još bili oni plavi (SRJ) pasoši. Ta viza je bila boravišna, ali smo na osnovu nje mogli da registrujemo boravak na određenoj adresi i da dobijemo radne dozvole. Dešavalo se da neki radnici napuste firmu pa ostanu u Rusiji i posle isteka vize. Nekad ih na terminalu prosto propuste, a nekad se dogovore sa carinikom, daju mu neku dolarsku novčanicu i on zatvori oči. U Moskvi su na aerodromima stalno patrolirali policajci i oni su lovili grešnike. Svakog ko je sumnjiv legitimisali bi i ukoliko ima bilo kakav osnov za kažnjavanje koristili su ga da zaprete nekom kaznom. Onda bi naš čovek počeo da moli, da nudi novac i u većini slučajeva oko sume bi se dogovorili. Bilo je slučajeva da policajci pokušavaju da zbune i one kod

Moj život u inostranstvu

07.07.2017 u 12:00

Majko, pogrešili ste broj ovde je Majomer Rejdžik

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad, Markoni, moj „nom de plume“, napiše uvod. U slobodno vreme on luduje za dugačkim rečima. MARKONIJEV UVOD (ASOCIJACIJE) Obožavam da nekoliko reči spojim u jednu. Nešto kao moj idiom: „Lastbutnotleast” (poslednje, ali ne i najmanje bitno) radim to (kad sam negde između Male Krsne i Velike Plane – moj put od Toronta do Okvila) skoro svakodnevno. Užasno volim duge reči. Asocijacijom ih lakše upamtim. Sedim u čekaonici „Toronto dženeral hospitala” (zbog onog „dženeral” generalno se osećam ugodno). I razmišljam kako je reč „kolonoskopija” divna, zagonetna reč. Od koliko slova je satkana? Na

Moj život u inostranstvu

30.06.2017 u 12:14

Mit o Nakovu

Postoji neumirući, večan, neuništivi mit o Nakovu, prema kome nema tog kontinenta ili te države na zemaljskoj kugli (sem valjda Francuske Gvajane) u kojoj jedan Nakovčanin na ulici, benzinskoj pumpi, aerodromu, u toaletu, sumraku, mraku... slučajno nije sreo drugog. Nikada u to nisam verovao. Nikada, sve do te sudbonosne večeri... U restoran „Jugo in” u Čikagu u kome radim ulazi grupa ljudi različitih godišta. Na čelu „vođa puta”, stariji gospodin. Na sasvim solidnom srpskom jeziku sa lalinskim naglaskom kaže mi da je na večeru izveo svoju porodicu. Pitam ga odakle je. – Ja sam banatski Švaba iz jedno malo selo – odgovara, a mene naglo preplavljuje neobuzdano, divlje uzbuđenje. Obuzet sam nekakvim čudesnim, nepogrešivim predosećanjem, a srce hoće da iskoči iz grudi. –

Moj život u inostranstvu

23.06.2017 u 11:38

Gaman – spartansko vaspitanje Japanaca

Svakog jula sumiram koliko sam godina provela na „drugom kraju sveta”. Ovog jula je dvadeset šest godina otkako sam stigla u Zemlju izlazećeg sunca i trideset devet godina otkako sam napustila tadašnju Jugoslaviju. Posle toliko godina provedenih van rodne grude, pitam se koliko se mi, Srbi, razlikujemo od drugih naroda, a u čemu smo im slični. Na to pitanje je teški naći pravi odgovor jer je nezahvalno praviti opšta poređenja, pogotovo na temu kakve osobine krase ili ne određene narode. Ima nas svakakvih u Božjoj bašti, ljudi su samo ljudi i u mnogo čemu liče jedni na druge, ali s druge strane neke zajedničke osobine bojadišu narode i stvaraju ih specifičnim. U Japanu se smatra da je velika vrlina i izraz istinske snage istrpeti neprijatnost sa

Moj život u inostranstvu

16.06.2017 u 10:00

Zašto Francuzi misle da su najbolji ljubavnici

Da je Dučić živ mogli bismo on i ja da imamo neformalno takmičenje, ko više voli Francusku? Lepo je rekao knez pesnika da ljude deli u dve grupe: one koji vole i one koji ne vole Francusku. Ovi drugi s njim nemaju šta da pričaju! Nešo slično je i sa mnom, samo u malo blažem obliku, posle 1999. godine i bombardovanja. Letnja noć u Nici. Diktafon nosim da snimim razgovore za moju emisiju „Poziv na randevu”. Da bi sve to imalo francuski štih odlučila sam da sve bude na francuskom jeziku osim mene i pitanja, jer od tog jezika znam samo – mersi! Kad sad razmislim o tim mojim kretanjima po ulicama Nice i Monte Karla, gledajući koga i kako nahvatati i privoleti za razgovor, pitam se da li sam bila normalna. Kakve sam sve neprijatnosti mogla da doživim, jer nije u svakoj zemlji

Moj život u inostranstvu

09.06.2017 u 10:00

Kad direktora izbacuju iz stana

Nabavljač za naša gradilišta u Samari govorio mi je da je jako teško trgovati sa Rusima. Slično je mislio i naš šef nabavne službe koji je radio u Moskvi i koji je koordinirao nabavnim službama po ostalim gradovima u kojima smo imali gradilišta. Nisam se slagao sa njima. Moja iskustva u radu sa lokalnim radnicima i predstavnicima firmi sa kojima smo sarađivali nisu bila loša. Kroz polemike nabavljač i ja često smo razmatrali pitanje: „Ko je gori, mi ili oni“? Ja sam uvek akcenat stavljao na čudake među našim radnicima. Mnogo puta direktor jednog gradilišta kad se razbesni govorio je: „Da nas nema trebalo bi nas izmisliti!“ Na svakakve prevare su naši ljudi bili spremni. Stranputice na kojima su se neki nalazili bile su u suprotnosti sa svakom zdravom logikom. Postupke mnogih od

Moj život u inostranstvu

02.06.2017 u 12:22

Vozi me gde nema nikog

Ima nečeg gotovo ritualnog, ceremonijalnog, pri tim ulascima. Kao da ulaziš u hram, kao da stupaš u novi život. Kao da si nešto prepoznao. Jer u svakom gradu postoje mesta kojima je neko udahnuo dušu. Neko je pažljivo birao ukrase, oblik čaše, inventar, umetnine… I time kao magičnim znacima pozivao sebi slične da mu se pridruže. U nepoznatom gradu ulaziš prvi put u kafanu koja ti je zapala za oko. Lepa, starinski uređena birtija ili restoran na nekom ćošku u starijem delu grada. Novi grad, a ti opet stranac. Ponovo duh. Begunac koji traži dom. U birtiji crno-bele fotografije na zidovima, starinski luster, antikviteti i brdo starih knjiga. Sve je tu da stvori iluziju, da podseti na toplotu, na kuću. Još ti se složilo da je januar odmah posle Božića snegom zavejano veče, pa ti se u

Moj život u inostranstvu

29.05.2017 u 11:37

Lečenje na ruskim klinikama

Radeći u Rusiji video sam da ljudi ne shvataju ozbiljno zdravstvene probleme, ne odu kod lekara i nastavljaju da rade. Nažalost, zbog neblagovremenog odlaska kod lekara imali smo nekoliko smrtnih slučajeva. Kada sam osetio bolove u predelu mokraćne bešike i imao česta mokrenja, odmah sam reagovao. Nisam hteo da idem u državnu kliniku sa kojom je firma imala potpisan ugovor. Na internetu sam video reklamu privatne klinike koja ima urologiju. Smatrao sam da ću u privatnoj klinici uslugu lekara više platiti, ali i da će se on više zauzeti za mene. On me je saslušao, pregledao i konstatovao da imam hroničnu upalu prostate, da je dosta tvrda i da je to loše. Predložio je kurs lečenja po kome je njihova klinika poznata u međunarodnim okvirima. Prvo je trebalo uraditi laboratorijske nalaze (krv

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu