Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

26.07.2017 у 13:37

Пре него што сам кренуо у Кијев свратио сам у представништво наше фирме у Београду да преузмем авио-карту. Секретарица ме је питала да ли познајем инжењере Симу и Раду. Рекао сам да их знам јер сам са њима радио у претходној фирми. Она ми је рекла да ће фирма и њих можда ангажовати за послове у Кијеву. Сима је био на почетку шесте, а Рада на крају треће деценије живота. У фирми се стално причало о њима. Он се понашао доста чудно. Према млађим колегама посебно некоректно, често безобразно. Према неким млађим колегиницама је био циљно вулгаран и провокативан. Често је био под дејством алкохола и током радног времена, а посебно после посла. Живео је у привременом насељу за смештај радника. Причали су да је ту живео више од двадесет година. Имао је мало дужу косу, а редовним фарбањем је

Мој живот у иностранству

20.07.2017 у 11:54

Шапат са Кариба

Прилике се свакако не указују тако често. Тек понекад у животу добијеш на лутрији број који добија. Живот је рулет и свакоме се бар некад заломи да му се та куглица посрећи и падне у право време на право место. Само на Балкану чини ми се и сувише много људи не препозна тај добитак. Или нам се срећа чини толико нестварна да је тако великодушно одбијамо и окренемо јој леђа. Или смо се можда превише свикли на своје муке и боли и када би нас неко неким чудом ослободио од њих не бисмо више знали како да живимо. Понекад се питам јесам ли ја то више бежао или јурио ка нечему. Да ли су ме даљина, неизвесност, нова лица и предели мамили више него што су ме отац, за себе и друге претежак и болесни ујак, санкције, ратови, кризе, бомбардовања, корупција, болести, немаштина, турбо-фолк, ратни

Мој живот у иностранству

13.07.2017 у 12:48

Продао краву да би се нашао са љубавницом

Прву визу пред одлазак у Русију радио сам у полицији у Србији. Тада су још били они плави (СРЈ) пасоши. Та виза је била боравишна, али смо на основу ње могли да региструјемо боравак на одређеној адреси и да добијемо радне дозволе. Дешавало се да неки радници напусте фирму па остану у Русији и после истека визе. Некад их на терминалу просто пропусте, а некад се договоре са цариником, дају му неку доларску новчаницу и он затвори очи. У Москви су на аеродромима стално патролирали полицајци и они су ловили грешнике. Сваког ко је сумњив легитимисали би и уколико има било какав основ за кажњавање користили су га да запрете неком казном. Онда би наш човек почео да моли, да нуди новац и у већини случајева око суме би се договорили. Било је случајева да полицајци покушавају да збуне и оне код

Мој живот у иностранству

07.07.2017 у 12:00

Мајко, погрешили сте број овде је Мајомер Рејџик

Мој живот у иностранству је моја игра речи из речника града у којем живим, сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао и причама које нам речи испричаше. Понекад, Маркони, мој „ном де плуме“, напише увод. У слободно време он лудује за дугачким речима. МАРКОНИЈЕВ УВОД (АСОЦИЈАЦИЈЕ) Обожавам да неколико речи спојим у једну. Нешто као мој идиом: „Lastbutnotleast” (последње, али не и најмање битно) радим то (кад сам негде између Мале Крсне и Велике Плане – мој пут од Торонта до Оквила) скоро свакодневно. Ужасно волим дуге речи. Асоцијацијом их лакше упамтим. Седим у чекаоници „Торонто џенерал хоспитала” (због оног „џенерал” генерално се осећам угодно). И размишљам како је реч „колоноскопија” дивна, загонетна реч. Од колико слова је саткана? На

Мој живот у иностранству

30.06.2017 у 12:14

Мит о Накову

Постоји неумирући, вечан, неуништиви мит о Накову, према коме нема тог континента или те државе на земаљској кугли (сем ваљда Француске Гвајане) у којој један Наковчанин на улици, бензинској пумпи, аеродрому, у тоалету, сумраку, мраку... случајно није срео другог. Никада у то нисам веровао. Никада, све до те судбоносне вечери... У ресторан „Југо ин” у Чикагу у коме радим улази група људи различитих годишта. На челу „вођа пута”, старији господин. На сасвим солидном српском језику са лалинским нагласком каже ми да је на вечеру извео своју породицу. Питам га одакле је. – Ја сам банатски Шваба из једно мало село – одговара, а мене нагло преплављује необуздано, дивље узбуђење. Обузет сам некаквим чудесним, непогрешивим предосећањем, а срце хоће да искочи из груди. – Из

Мој живот у иностранству

23.06.2017 у 11:38

Гаман – спартанско васпитање Јапанаца

Сваког јула сумирам колико сам година провела на „другом крају света”. Овог јула је двадесет шест година откако сам стигла у Земљу излазећег сунца и тридесет девет година откако сам напустила тадашњу Југославију. После толико година проведених ван родне груде, питам се колико се ми, Срби, разликујемо од других народа, а у чему смо им слични. На то питање је тешки наћи прави одговор јер је незахвално правити општа поређења, поготово на тему какве особине красе или не одређене народе. Има нас свакаквих у Божјој башти, људи су само људи и у много чему личе једни на друге, али с друге стране неке заједничке особине бојадишу народе и стварају их специфичним. У Јапану се сматра да је велика врлина и израз истинске снаге истрпети непријатност са

Мој живот у иностранству

16.06.2017 у 10:00

Зашто Французи мисле да су најбољи љубавници

Да је Дучић жив могли бисмо он и ја да имамо неформално такмичење, ко више воли Француску? Лепо је рекао кнез песника да људе дели у две групе: оне који воле и оне који не воле Француску. Ови други с њим немају шта да причају! Нешо слично је и са мном, само у мало блажем облику, после 1999. године и бомбардовања. Летња ноћ у Ници. Диктафон носим да снимим разговоре за моју емисију „Позив на рандеву”. Да би све то имало француски штих одлучила сам да све буде на француском језику осим мене и питања, јер од тог језика знам само – мерси! Кад сад размислим о тим мојим кретањима по улицама Нице и Монте Карла, гледајући кога и како нахватати и приволети за разговор, питам се да ли сам била нормална. Какве сам све непријатности могла да доживим, јер није у свакој земљи прихватљиво да

Мој живот у иностранству

09.06.2017 у 10:00

Кад директора избацују из стана

Набављач за наша градилишта у Самари говорио ми је да је јако тешко трговати са Русима. Слично је мислио и наш шеф набавне службе који је радио у Москви и који је координирао набавним службама по осталим градовима у којима смо имали градилишта. Нисам се слагао са њима. Моја искуства у раду са локалним радницима и представницима фирми са којима смо сарађивали нису била лоша. Кроз полемике набављач и ја често смо разматрали питање: „Ко је гори, ми или они“? Ја сам увек акценат стављао на чудаке међу нашим радницима. Много пута директор једног градилишта кад се разбесни говорио је: „Да нас нема требало би нас измислити!“ На свакакве преваре су наши људи били спремни. Странпутице на којима су се неки налазили биле су у супротности са сваком здравом логиком. Поступке многих од њих не

Мој живот у иностранству

02.06.2017 у 12:22

Вози ме где нема никог

Има нечег готово ритуалног, церемонијалног, при тим уласцима. Као да улазиш у храм, као да ступаш у нови живот. Као да си нешто препознао. Јер у сваком граду постоје места којима је неко удахнуо душу. Неко је пажљиво бирао украсе, облик чаше, инвентар, уметнине… И тиме као магичним знацима позивао себи сличне да му се придруже. У непознатом граду улазиш први пут у кафану која ти је запала за око. Лепа, старински уређена биртија или ресторан на неком ћошку у старијем делу града. Нови град, а ти опет странац. Поново дух. Бегунац који тражи дом. У биртији црно-беле фотографије на зидовима, старински лустер, антиквитети и брдо старих књига. Све је ту да створи илузију, да подсети на топлоту, на кућу. Још ти се сложило да је јануар одмах после Божића снегом завејано вече, па ти се у

Мој живот у иностранству

29.05.2017 у 11:37

Лечење на руским клиникама

Радећи у Русији видео сам да људи не схватају озбиљно здравствене проблеме, не оду код лекара и настављају да раде. Нажалост, због неблаговременог одласка код лекара имали смо неколико смртних случајева. Када сам осетио болове у пределу мокраћне бешике и имао честа мокрења, одмах сам реаговао. Нисам хтео да идем у државну клинику са којом је фирма имала потписан уговор. На интернету сам видео рекламу приватне клинике која има урологију. Сматрао сам да ћу у приватној клиници услугу лекара више платити, али и да ће се он више заузети за мене. Он ме је саслушао, прегледао и констатовао да имам хроничну упалу простате, да је доста тврда и да је то лоше. Предложио је курс лечења по коме је њихова клиника позната у међународним оквирима. Прво је требало урадити лабораторијске налазе (крв

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству