Продао краву да би се нашао са љубавницом

Прву визу пред одлазак у Русију радио сам у полицији у Србији. Тада су још били они плави (СРЈ) пасоши. Та виза је била боравишна, али смо на основу ње могли да региструјемо боравак на одређеној адреси и да добијемо радне дозволе. Дешавало се да неки радници напусте фирму па остану у Русији и после истека визе. Некад их на терминалу просто пропусте, а некад се договоре са цариником, дају му неку доларску новчаницу и он затвори очи. У Москви су на аеродромима стално патролирали полицајци и они су ловили грешнике.

Сваког ко је сумњив легитимисали би и уколико има било какав основ за кажњавање користили су га да запрете неком казном. Онда би наш човек почео да моли, да нуди новац и у већини случајева око суме би се договорили. Било је случајева да полицајци покушавају да збуне и оне код којих су документи исправни. Крену са претњама измисле прекршај, а дешава се да наш радник не зна руски и онда преплашен понуди новац а они га прихвате.

Многи радници су избегавали да путују преко Москве. Често се летело преко Истанбула, Прага, Беча. Из Јекатеринбурга је био директан лет за Тиват. Средином 2009. године из наше амбасаде из Москве добили смо обавештење да до краја јуна сви морамо имати радне (не боравишне) визе. Уједно и плави пасоши су важили само до краја 2009. године.

Сваки радник је радну визу морао поставити у руској амбасади у Београду, и то на основу позивног писма које је морала да му уради фирма која га ангажује. Пошто је та одлука изненада и брзо ступила на снагу, наша фирма није одмах могла да уради позивна писма. Радницима је препоручено да се врате у Србију и да сачекају позивна писма. Неки су требали да чекају месец, неки два месеца.

Инжењерима је препоручено да оду у Србију да изваде нове пасоше и да се врате у Русију туристички. Фирма им је плаћала авио-карте. Неки радници су бојећи се да их фирма неће позвати да се врате одлучили да остану у Русији илегално. Међу њима је био и М. П.  Неколико њих који су били без докумената после месец дана, добивши позивна писма, кренули су у Србију.

Неколико људи је пропуштено, а неколико је враћено са аеродрома. Морали су у миграциону службу јер су им документи неважећи. У имиграционој служби платили су казну отприлике око 100 долара и добили су излазну визу.

Имиграциона служба је толерисала један прекршај не старији од три године. Уколико је неко има два прекршаја, њему наредне три године нису хтели да одобре израду позивног писма. Све то је било у Москви. Кад је за М. П. урађено позивно писмо он је тражио да му купимо карту за Тиват. Хтео је да избегне путовање преко Москве.

Пошто је био велики пријатељ директора градилишта он га је подржао и чак му је обећао да ће један подизвођач да га одвезе на аеродром и да га уз помоћ свог познаника проведе кроз терминал. Нажалост, тај познаник тог дана није био на аеродрому и М. П. је кренуо као и остали грешници. Цариник га је вратио назад и морао је у миграциону службу. Тамо поново није имао среће. Директор службе је тај дан диктирао строгоћу. Имали су неке проблеме са илегалним радницима из Узбекистана и сви службеници су морали да поступају строго по закону.

Поред илегалног боравка М. П. је имао и одавно истеклу радну дозволу и миграциони картон старији од годину дана. Они су му изрекли две казне. Прва је затворска казна у трајању 30 дана, а друга је забрана уласка на територију Руске Федерације у трајању од пет година. На издржавање затворске казне одвезли су га одмах.

Директор представништва је преко једног познаника успео да ступи у контакат са управником затвора. Он је обећао да ће га пустити из затвора пре истека 30 дана под условом да доставимо његову авио-карту и да одмах напусти Русију. Тако смо и урадили и он је отишао.

После недељу дана он је у Србији од неког рођака узео пасош (плави, југословенски у коме је преко слике само постављен печат, нема холограма) и дао га је неком фалсификатору да му замени слику. На основу тог пасоша љубавница му је послала позивно писмо за долазак у госте у трајању 90 дана. Он је са тим писмом у таквом пасошу у руској амбасади у Београду оверио визу. Брзо је допутовао у Јекатеринбург.

Директор представништва је рекао да неће да га види на градилишту јер не жели нове проблеме. Међутим, његов пријатељ, директор градилишта, назвао је генералног директора и кренуо са причом да без људи не може да заврши објекат и да му тај човек неодложно треба. Генерални је попустио и он је наставио да ради. Радио је до истека визе и онда се вратио у Србију. Опет је од другог рођака узео пасош, све исто је урадио, опет је допутовао у Јекатеринбург, али нови директор представништва није желео да разговара о његовом враћању на посао.

Две недеље је провео у граду, виђао се са својом Ирином и онда је сам отишао назад.

У међувремену стари пасоши су престали да важе па је могућност таквог доласка заувек отпала. У Русију више није могао да дође. Причали су да је извадио нови (црвени, српски пасош), али долазак у Русију био је немогућ.

Са Ирином је сваки дан разговарао преко скајпа. Неки од колега који су је познавали питали су за њега. После месец дана она им је причала да је са њим недељу дана провела у Украјини. Мужу је рекла да има симпозијум у Москви и отпутовала је у Украјину. Они који су радили са њим знали су да нема новца и да је и док је био на градилишту стално позајмљивао од њих, а некима је остао и дужан. Међу њима је био и један који је познавао његовог комшију.

Преко СМС-а га је контактирао и сазнао да је М. П. пред полазак у Украјину продао краву. На његов рачун причали су се вицеви. Ипак, после две недеље он се изненада појавио у Јекатеринбургу. Сви су се зачудили, питали су се како је успео да дође. Он им је објаснио да му руска миграциона служба у документу који је добио није уписала матични број који је код нас обавезан и у пасошима и у личним картама. За инострану службу то је било небитно.

Ту околност је искористио тако што је у Србији званично променио име и презиме и са новим подацима извадио пасош. М. П. постао је П. М. Све приче везане за продају краве прво је негирао, а онда би сваком ко то помене узвраћао ружним и вулгарним речима. Пошто смо објекат завршавали, сви смо морали назад у Србију.

Две године касније П. М. је радио на новом објекту у Уфи. Са Ирином је и даље био у контакту, некад би она имала симпозијум па би долазила у Уфу, а некад би он молио за неколико слободних дана па би одлазио у Јекатеринбург. У Уфи је радио и његов син који је становао са њим у истом стану и био је сведок очевих грехова.

Горан Антонић