Шапат са Кариба

Прилике се свакако не указују тако често. Тек понекад у животу добијеш на лутрији број који добија. Живот је рулет и свакоме се бар некад заломи да му се та куглица посрећи и падне у право време на право место. Само на Балкану чини ми се и сувише много људи не препозна тај добитак. Или нам се срећа чини толико нестварна да је тако великодушно одбијамо и окренемо јој леђа. Или смо се можда превише свикли на своје муке и боли и када би нас неко неким чудом ослободио од њих не бисмо више знали како да живимо.

Понекад се питам јесам ли ја то више бежао или јурио ка нечему. Да ли су ме даљина, неизвесност, нова лица и предели мамили више него што су ме отац, за себе и друге претежак и болесни ујак, санкције, ратови, кризе, бомбардовања, корупција, болести, немаштина, турбо-фолк, ратни профитери, политичке партије и све одреда гурали и терали да одем?

Да ли је моја прича другачија? Разликује ли се од многих само зато што је пишем са Кариба, сам на плажи у маленом селу на острву на Карипском мору? Јели то испуњење мога сна?

Шта уопште да ради човек када једном ипак успе да испуни своје снове? Да ли наилази на нове, да ли сањање замењује за мир и срећу или пак схвата да је све то као магла и дим, да се не може ни ухватити ни стрпати у џепове. Срећа се попут магле распршује што се више сјурујеш у њу.

У оближњој кафани пију рум и играју салсу. Млада препланула конобарица шапнула ми је на уво омању суму додавши да јој се допадам али да мора од нечега да живи. Оставио сам јој дупло више, платио јој за испијени рум и одјурио у мрак. Ноћ, самоћа, небо пуно прелепих звезда и шум морских таласа.

Јесам ли један од оних који јурећи срећу хрле у пропаст? Колико људи би се сада мењало са мном, колико њих ми завиди што није на мом месту. А колико њих ме разуме и жали? И да ли би ми ико на овом свету истински помогао?

Сигурно да не би. А и слаба је помоћ од људи. Помоћ ретка и малена, а мука честа и велика. Што би рекао Меша Селимовић: „Све што можете учинити против мене учините, не дајте ми трунке предаха.” И чинили су. Кидисали су као пси на безопасно дете. Узвраћао бих колико сам могао, али моји ударци нису били довољно јаки да оборе а ни клетве ни молитве чинило ми се да нису помагале.  

А где су сви они сада? Да их већина није заувек отишла сажалио бих се на њихове животе јер њихова ме је злоба калила, без ње не бих био оно што јесам. Како год окренеш, пријатељи умеју и да ласкају а душмани само да челиче.

Пред очима ми је кућа, моја соба, гледам себе од пре двадесетак година. Нема интернета па узимам атлас из радног стола и преврћем мапе по дебелој књижурини. Загледан сам у те тачкице на океану, у градиће на континентима. Срећа и слобода чине ми се у то доба наивних дечачких снова једино као могућност да се у било ком тренутку нађем на некоме од тих места. Из касетофона допире глас Боре Чорбе: „Побећи негде, далеко, што даље, где не требају пилуле за спавање...”

И ево ме, ту сам, напокон успео и слободан. Је ли то срећа?

​Не знам, али чини ми се да несрећа сигурно није. Ако није срећа, успех је свакако.  А опет, свануло је већ и у Тел Авиву и Нишу и у Београду. Шта ли раде сада те жене чија сам лица кришом посматрао пробудивши се први, гледајући како јутарњи зраци сунца падају на њих. Памте ли ме, помисле ли икада на мене. Можда. Можда само она која је успела да ме повреди до сржи и спали све у мени. А можда само жели да добије нову шансу и заврши оно што је започела...

Нека, свима им желим срећу. За мене бар има времена. Више се ничега и не бојим. Скакутаћу још коју недељу по острвима пре него што се вратим свом дому далеко од куће, пословима, шанку, рачунима, људима. Можда то и није срећа, а можда и јесте, не знам. Неки крст се ипак мора носити, а ваљда има неког благослова у прилици да сам изабереш свој.

Предраг Рудовић