Šapat sa Kariba

Prilike se svakako ne ukazuju tako često. Tek ponekad u životu dobiješ na lutriji broj koji dobija. Život je rulet i svakome se bar nekad zalomi da mu se ta kuglica posreći i padne u pravo vreme na pravo mesto. Samo na Balkanu čini mi se i suviše mnogo ljudi ne prepozna taj dobitak. Ili nam se sreća čini toliko nestvarna da je tako velikodušno odbijamo i okrenemo joj leđa. Ili smo se možda previše svikli na svoje muke i boli i kada bi nas neko nekim čudom oslobodio od njih ne bismo više znali kako da živimo.

Ponekad se pitam jesam li ja to više bežao ili jurio ka nečemu. Da li su me daljina, neizvesnost, nova lica i predeli mamili više nego što su me otac, za sebe i druge pretežak i bolesni ujak, sankcije, ratovi, krize, bombardovanja, korupcija, bolesti, nemaština, turbo-folk, ratni profiteri, političke partije i sve odreda gurali i terali da odem?

Da li je moja priča drugačija? Razlikuje li se od mnogih samo zato što je pišem sa Kariba, sam na plaži u malenom selu na ostrvu na Karipskom moru? Jeli to ispunjenje moga sna?

Šta uopšte da radi čovek kada jednom ipak uspe da ispuni svoje snove? Da li nailazi na nove, da li sanjanje zamenjuje za mir i sreću ili pak shvata da je sve to kao magla i dim, da se ne može ni uhvatiti ni strpati u džepove. Sreća se poput magle raspršuje što se više sjuruješ u nju.

U obližnjoj kafani piju rum i igraju salsu. Mlada preplanula konobarica šapnula mi je na uvo omanju sumu dodavši da joj se dopadam ali da mora od nečega da živi. Ostavio sam joj duplo više, platio joj za ispijeni rum i odjurio u mrak. Noć, samoća, nebo puno prelepih zvezda i šum morskih talasa.

Jesam li jedan od onih koji jureći sreću hrle u propast? Koliko ljudi bi se sada menjalo sa mnom, koliko njih mi zavidi što nije na mom mestu. A koliko njih me razume i žali? I da li bi mi iko na ovom svetu istinski pomogao?

Sigurno da ne bi. A i slaba je pomoć od ljudi. Pomoć retka i malena, a muka česta i velika. Što bi rekao Meša Selimović: „Sve što možete učiniti protiv mene učinite, ne dajte mi trunke predaha.” I činili su. Kidisali su kao psi na bezopasno dete. Uzvraćao bih koliko sam mogao, ali moji udarci nisu bili dovoljno jaki da obore a ni kletve ni molitve činilo mi se da nisu pomagale.  

A gde su svi oni sada? Da ih većina nije zauvek otišla sažalio bih se na njihove živote jer njihova me je zloba kalila, bez nje ne bih bio ono što jesam. Kako god okreneš, prijatelji umeju i da laskaju a dušmani samo da čeliče.

Pred očima mi je kuća, moja soba, gledam sebe od pre dvadesetak godina. Nema interneta pa uzimam atlas iz radnog stola i prevrćem mape po debeloj knjižurini. Zagledan sam u te tačkice na okeanu, u gradiće na kontinentima. Sreća i sloboda čine mi se u to doba naivnih dečačkih snova jedino kao mogućnost da se u bilo kom trenutku nađem na nekome od tih mesta. Iz kasetofona dopire glas Bore Čorbe: „Pobeći negde, daleko, što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje...”

I evo me, tu sam, napokon uspeo i slobodan. Je li to sreća?

​Ne znam, ali čini mi se da nesreća sigurno nije. Ako nije sreća, uspeh je svakako.  A opet, svanulo je već i u Tel Avivu i Nišu i u Beogradu. Šta li rade sada te žene čija sam lica krišom posmatrao probudivši se prvi, gledajući kako jutarnji zraci sunca padaju na njih. Pamte li me, pomisle li ikada na mene. Možda. Možda samo ona koja je uspela da me povredi do srži i spali sve u meni. A možda samo želi da dobije novu šansu i završi ono što je započela...

Neka, svima im želim sreću. Za mene bar ima vremena. Više se ničega i ne bojim. Skakutaću još koju nedelju po ostrvima pre nego što se vratim svom domu daleko od kuće, poslovima, šanku, računima, ljudima. Možda to i nije sreća, a možda i jeste, ne znam. Neki krst se ipak mora nositi, a valjda ima nekog blagoslova u prilici da sam izabereš svoj.

Predrag Rudović