Гаман – спартанско васпитање Јапанаца

Сваког јула сумирам колико сам година провела на „другом крају света”. Овог јула је двадесет шест година откако сам стигла у Земљу излазећег сунца и тридесет девет година откако сам напустила тадашњу Југославију.

После толико година проведених ван родне груде, питам се колико се ми, Срби, разликујемо од других народа, а у чему смо им слични. На то питање је тешки наћи прави одговор јер је незахвално правити општа поређења, поготово на тему какве особине красе или не одређене народе.

Има нас свакаквих у Божјој башти, људи су само људи и у много чему личе једни на друге, али с друге стране неке заједничке особине бојадишу народе и стварају их специфичним. У Јапану се сматра да је велика врлина и израз истинске снаге истрпети непријатност са смешком на лицу.

ГАМАН је још једна реч из јапанског моралног кодекса која је тешко преводљива. Гаман значи да се мора бити стрпљив, истрајан и издржљив до те мере да се то понекад граничи (по мерилима једног Европљанина или Американца) са здравим разумом. Спартанско васпитање нам често делује као дечја игра у поређењу са јапанским гаманом.

Ђаци и студенти по највећој врућини и влази раде склекове, трче и тренирају иако је чак непријатно седети по таквој топлоти. Зими често слушају предавања у леденим учионицама (иако има грејалица) да би ојачали вољу и искусили непријатност. Кад деца нешто силно желе родитељи ће им рећи гаман, а то може да потраје превише дуго. Ако им је хладно, топло, мучи их глад, жеђ или умор, гаман је увек спреман одговор.

Оваква особина је помогла Јапанцима да лакше преброде тешкоће: глад, рат, земљотресе, тајфуне, поплаве... С друге стране, гаман може бити врло негативно и прљаво искоришћаван. Надређени може да испољи своје садистичке склоности над подређеним јер зна да му је гаман савезник. Подређени ће ћутећи, стиснутих зуба трпети омаловажавање до бесконачности. За многе Јапанце гаман је је начин живота.

Показати истински дух тиме што се мора бити издржљив и истрајан врлина је изнад свега. За западњачко око гаман је мач са две оштрице. С једне стране гаман потцртава ред, дисциплину, издржљивост и истрајност, а с друге стране инсистира на слепој послушности, повиновању и потискивању сопственог мишљења.

Многи странци мисле да Јапанци претерују у примени гамана и да непотребно компликују и отежавају своје животе. Гледано из јапанске перспективе, онај ко није у стању или не жели да зачини свој живот стамином, издржљивошћу и борбеним духом губи срж живота. Реч која се свакодневно чује у свим круговима друштва је ГАМБАРУ (императив гамбате).

Гамбару значи да се не сме одустати, да се мора трудити и дати све од себе да би се урадио одређени посао. Ђаци гамбару да би положили тешке пријемне испите, спортисти гамбару да би победили на такмичењима, запослени гамбару напорно и много да би њихова компанија била што успешнија, пацијенти гамбару да би оздравили, а лекари да би излечили.

Јапанци гамбару да ураде што више за своју земљу, а самим тим и за себе и гамбару да се представе свету у што бољем светлу. ГАМБАРЕ је реч која се користи да се охрабри група да буде што успешнија и да се навија на спортским такмичењима.

Јапанци сложно и гласно навијају: ГАМБАРЕ НИПОН!

Комбинација ГАМАН и ГАМБАРУ је сигурно помогла Јапанцима да се издигну из пепела рата до великог економског џина. Каже се да Јапанци осећају кривицу кад не раде, а ја бих додала да је кривица много већа ако рад није мукотрпан и са много препрека.

У Јапану „прави човек” мора потпуно да примењује гаман и гамбару до последње капи снаге, а онај ко то није у стању обичан је слабић. Скромност је особина која се веома цени у овој земљи. Да ли је истинска или лажна, тешко је проценити, али је свакако увек присутна. Овде се веома ретко нађе неко ко се буса у груди и прича како све зна јер је студирао нешто четири или шест година. Сваки посао, сваку радњу или коментар прати скромност као верни сапутник. 

Људи овде раде заиста напорно и много и нико се не хвали да ради „двадесет шест” сати дневно, као неки свеприсутни моћник у Србији. Нисам чула да се неко хвалише да добро свира клавир, говори страни језик, добро ради свој посао, иако то стварно одлично ради. Некад је скромност била врлина у земљи у којој сам рођена а данас чујем од многих да је скромност врлина „лузера, пацера, блека и дилеја” (без обзира шта те речи значиле у новокомпонованом жаргону). 

Овде се на сваку похвалу одмахује руком и негодовањем, а после захвалношћу. Похвала увек има исти одговор: „Потрудићу се да будем бољи, вреднији и Савеснији.”

Све ово може неком да звучи преидеализовано али уопштено (сигурно има изузетака), Јапанци су стрпљиви, вредни, скромни и не воле да се хвале, а могу да трпе са вечно присутним смешком на лицу. Људи се не жале, мада није свима по вољи. Колико смо ми Срби њима слични или колико се разликујемо питање је на које никада нећу наћи потпун одговор. Једино знам да овде нема онога што сам чула по војвођанским селима: „Хвал’те ме уста, ил’ ћу их раздерати.”

Весна Белушевић, Цукуба, Јапан