Gaman – spartansko vaspitanje Japanaca

Svakog jula sumiram koliko sam godina provela na „drugom kraju sveta”. Ovog jula je dvadeset šest godina otkako sam stigla u Zemlju izlazećeg sunca i trideset devet godina otkako sam napustila tadašnju Jugoslaviju.

Posle toliko godina provedenih van rodne grude, pitam se koliko se mi, Srbi, razlikujemo od drugih naroda, a u čemu smo im slični. Na to pitanje je teški naći pravi odgovor jer je nezahvalno praviti opšta poređenja, pogotovo na temu kakve osobine krase ili ne određene narode.

Ima nas svakakvih u Božjoj bašti, ljudi su samo ljudi i u mnogo čemu liče jedni na druge, ali s druge strane neke zajedničke osobine bojadišu narode i stvaraju ih specifičnim. U Japanu se smatra da je velika vrlina i izraz istinske snage istrpeti neprijatnost sa smeškom na licu.

GAMAN je još jedna reč iz japanskog moralnog kodeksa koja je teško prevodljiva. Gaman znači da se mora biti strpljiv, istrajan i izdržljiv do te mere da se to ponekad graniči (po merilima jednog Evropljanina ili Amerikanca) sa zdravim razumom. Spartansko vaspitanje nam često deluje kao dečja igra u poređenju sa japanskim gamanom.

Đaci i studenti po najvećoj vrućini i vlazi rade sklekove, trče i treniraju iako je čak neprijatno sedeti po takvoj toploti. Zimi često slušaju predavanja u ledenim učionicama (iako ima grejalica) da bi ojačali volju i iskusili neprijatnost. Kad deca nešto silno žele roditelji će im reći gaman, a to može da potraje previše dugo. Ako im je hladno, toplo, muči ih glad, žeđ ili umor, gaman je uvek spreman odgovor.

Ovakva osobina je pomogla Japancima da lakše prebrode teškoće: glad, rat, zemljotrese, tajfune, poplave... S druge strane, gaman može biti vrlo negativno i prljavo iskorišćavan. Nadređeni može da ispolji svoje sadističke sklonosti nad podređenim jer zna da mu je gaman saveznik. Podređeni će ćuteći, stisnutih zuba trpeti omalovažavanje do beskonačnosti. Za mnoge Japance gaman je je način života.

Pokazati istinski duh time što se mora biti izdržljiv i istrajan vrlina je iznad svega. Za zapadnjačko oko gaman je mač sa dve oštrice. S jedne strane gaman potcrtava red, disciplinu, izdržljivost i istrajnost, a s druge strane insistira na slepoj poslušnosti, povinovanju i potiskivanju sopstvenog mišljenja.

Mnogi stranci misle da Japanci preteruju u primeni gamana i da nepotrebno komplikuju i otežavaju svoje živote. Gledano iz japanske perspektive, onaj ko nije u stanju ili ne želi da začini svoj život staminom, izdržljivošću i borbenim duhom gubi srž života. Reč koja se svakodnevno čuje u svim krugovima društva je GAMBARU (imperativ gambate).

Gambaru znači da se ne sme odustati, da se mora truditi i dati sve od sebe da bi se uradio određeni posao. Đaci gambaru da bi položili teške prijemne ispite, sportisti gambaru da bi pobedili na takmičenjima, zaposleni gambaru naporno i mnogo da bi njihova kompanija bila što uspešnija, pacijenti gambaru da bi ozdravili, a lekari da bi izlečili.

Japanci gambaru da urade što više za svoju zemlju, a samim tim i za sebe i gambaru da se predstave svetu u što boljem svetlu. GAMBARE je reč koja se koristi da se ohrabri grupa da bude što uspešnija i da se navija na sportskim takmičenjima.

Japanci složno i glasno navijaju: GAMBARE NIPON!

Kombinacija GAMAN i GAMBARU je sigurno pomogla Japancima da se izdignu iz pepela rata do velikog ekonomskog džina. Kaže se da Japanci osećaju krivicu kad ne rade, a ja bih dodala da je krivica mnogo veća ako rad nije mukotrpan i sa mnogo prepreka.

U Japanu „pravi čovek” mora potpuno da primenjuje gaman i gambaru do poslednje kapi snage, a onaj ko to nije u stanju običan je slabić. Skromnost je osobina koja se veoma ceni u ovoj zemlji. Da li je istinska ili lažna, teško je proceniti, ali je svakako uvek prisutna. Ovde se veoma retko nađe neko ko se busa u grudi i priča kako sve zna jer je studirao nešto četiri ili šest godina. Svaki posao, svaku radnju ili komentar prati skromnost kao verni saputnik. 

Ljudi ovde rade zaista naporno i mnogo i niko se ne hvali da radi „dvadeset šest” sati dnevno, kao neki sveprisutni moćnik u Srbiji. Nisam čula da se neko hvališe da dobro svira klavir, govori strani jezik, dobro radi svoj posao, iako to stvarno odlično radi. Nekad je skromnost bila vrlina u zemlji u kojoj sam rođena a danas čujem od mnogih da je skromnost vrlina „luzera, pacera, bleka i dileja” (bez obzira šta te reči značile u novokomponovanom žargonu). 

Ovde se na svaku pohvalu odmahuje rukom i negodovanjem, a posle zahvalnošću. Pohvala uvek ima isti odgovor: „Potrudiću se da budem bolji, vredniji i Savesniji.”

Sve ovo može nekom da zvuči preidealizovano ali uopšteno (sigurno ima izuzetaka), Japanci su strpljivi, vredni, skromni i ne vole da se hvale, a mogu da trpe sa večno prisutnim smeškom na licu. Ljudi se ne žale, mada nije svima po volji. Koliko smo mi Srbi njima slični ili koliko se razlikujemo pitanje je na koje nikada neću naći potpun odgovor. Jedino znam da ovde nema onoga što sam čula po vojvođanskim selima: „Hval’te me usta, il’ ću ih razderati.”

Vesna Belušević, Cukuba, Japan