Kad direktora izbacuju iz stana

Nabavljač za naša gradilišta u Samari govorio mi je da je jako teško trgovati sa Rusima. Slično je mislio i naš šef nabavne službe koji je radio u Moskvi i koji je koordinirao nabavnim službama po ostalim gradovima u kojima smo imali gradilišta.

Nisam se slagao sa njima. Moja iskustva u radu sa lokalnim radnicima i predstavnicima firmi sa kojima smo sarađivali nisu bila loša. Kroz polemike nabavljač i ja često smo razmatrali pitanje: „Ko je gori, mi ili oni“? Ja sam uvek akcenat stavljao na čudake među našim radnicima.

Mnogo puta direktor jednog gradilišta kad se razbesni govorio je: „Da nas nema trebalo bi nas izmisliti!“

Na svakakve prevare su naši ljudi bili spremni. Stranputice na kojima su se neki nalazili bile su u suprotnosti sa svakom zdravom logikom. Postupke mnogih od njih ne mogu ni objasniti. Mnogo puta kad čuje neku dogodovštinu koja je zaprepašćujuća i do tada nezabeležena, direktor predstavništva bi kroz šalu govorio: „Kad bi Kusturicu neko naterao da sa nama provede nedelju dana, on bi napravio bar dva nova filma.“

Navodeći razne primere dokazivao sam nabavljaču da smo mi i neponovljivi i nenadmašni. On mi je uzvraćao tvrdnjom da među našim radnicima ima mnogo onih koji su i neobrazovani i neiživljeni i da oni nisu pravi uzorak.

Dalje je tvrdio da su među onima sa kojima on radi obrazovani, kulturni ljudi, ljudi od kojih ne očekuješ loše, a usledi zaprepašćenje.

Čudio sam se kako već treću godinu radim u Rusiji, a nisam naišao na tako nešto.

U međuvremenu smo dobili novog direktora predstavništva. Nabavljač je ranije radio s njim u Novosibirsku i želeći da mu ukaže poštovanje odlučio je da mu on nađe adekvatan stan. Radnik koji se bavio poslovima smeštaja i ishrane nije imao ništa protiv. Direktor je bio zadovoljan stanom. Otprilike tri nedelje posle njegovog dolaska, u vreme ručka, zazvonio mu je telefon. Sin vlasnika stana u kome je živeo tražio je da mu da ključ od stana, jer on hoće nešto da vidi u stanu. Direktor je rekao da se stan može videti samo u njegovom prisustvu. Još je naglasio da je stan iznajmio od njegovog oca i da ga samo uz očevo odobrenje njemu može pokazati.

Sin vlasnika stana je krenuo sa ružnim i uvredljivim rečima, počeo je da preti. Direktor mu je odgovorio da se tako ne razgovara sa starijim čovekom i naglasio je da će o svemu tome razgovarati sa njegovim ocem. Međutim, ovaj je postajao sve glasniji i u svojim pretnjama je otišao predaleko.

Direktor mu je spustio slušalicu, on je ponovo zvao, direktor nije odgovarao na poziv. Nabavljač je bio zajedno sa nama i odmah je nazvao vlasnika stana. Nažalost, on je bio nedostupan. I njemu i direktoru rekao je da radi u Volgogradu i da u Samaru dolazi samo vikendom. On i nabavljač bili su saglasni da je vlasnik stana ozbiljan čovek i da se od njega ovako nešto nije moglo očekivati. Ipak, neprijatnost koju je direktor doživeo terala ga je da bude oprezan. Zamolio je nabavljača i radnika zaduženog za smeštaj da pođu sa njim i da zajedno uđu u stan. Naglašavao je da mladić sa kojim je razgovarao nije delovao normalno. Oni su krenuli zajedno sa njim. Kad su došli ispred stana, videli su gazdinog sina sa dvojicom momaka kako pokušavaju da obiju stan. Direktor je odmah pozvao policiju, a oni su krenuli da beže. Gazdin sin je nastavio sa pretnjama, tvrdeći da ima ljude u gradskoj administraciji. Pretio je da će da nam zatvori gradilište i da će nas isterati iz Samare. Nabavljač je ponovo nazvao vlasnika stana. Bio petak i on je bio na putu ka Samari. Pošto mu je rečeno šta se dogodilo, rekao je da se nalazi blizu grada i da će odmah doći u stan. Direktor je otišao u hotel i rekao je svojim saradnicima da organizuju da se sve njegove stvari pokupe i prenesu u hotel.

Vlasnik stana je zaista brzo došao, a i policija. Napravili su zapisnik i naglasili da će uraditi sve što je u njihovoj nadležnosti. Rekli su nam da se sa vlasnikom dogovorimo šta i kako dalje. On je tvrdio da se to desilo samo zato što njega nismo uspeli da pozovemo. Zapravo, on je putovao ka Samari i na tom delu puta nije bio dostupan. Predlagao je da nastavimo sa najmom stana.

Nabavljač je pozvao direktora i rekao mu šta on predlaže. Direktor je isključio tu mogućnost i zamolio ga je da sa gradilišta doveze kafe kuvaricu i da je zamoli da mu opere sudove. Rekao je da mu je od prethodnog dana ostala puna sudopera neopranih sudova. Nabavljač je odmah krenuo da je doveze, a sa vlasnikom stana je ostao čovek koji se bavi smeštajem radnika.

Shvativši da više nećemo iznajmljivati njegov stan, vlasnik je postao krajnje neprijatan. Tražio je da se počne odmah sa izbacivanjem stvari, nije hteo da čeka kafe kuvaricu. Kad je ona došla, nije joj dozvoljavao da pere sudove. Zahtevao je da ih pakujemo neoprane. Nabavljač je krenuo u ozbiljnu raspravu sa njim.

Posle nekoliko minuta nadvikivanja, nabavljač mu je pripretio da će ponovo pozvati policiju i da će tražiti da oni prisustvuju preuzimanju stvari. Vlasnik se malo zaustavio, njih dvojica su pakovali stvari, a kafe kuvarica je uspela da opere sudove. Sve vreme je neoprane sudove koristio kao argument da dokaže da je u njegovom stanu haos, da takav svinjac nikada nije video.

Nabavljač mu je uzvraćao rečima da nije video oca koji se ne stidi takvog sina i koji razbojništvo svog sina pokušava da pravda neopranim sudovima. Razišli su se bez pozdrava.

Sutradan mi je nabavljač ispričao šta se sve dogodilo i pitao me je: „Ko je gori, mi ili oni?“