Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

Moj život u inostranstvu

04.08.2016 u 12:23

Umetničke serpentine u Torontu

Prolazeći kroz široka vrata, imam utisak da sam stupio na dugačku palubu nekog broda. Lamelirane drvene grede, poput zakrivljenih jarbola, nose fasadu. Staklena jedra, niz koja su se slivale kišne kapi, ostavljajući vlažni trag poput puževa, klizile su dole, dok se u neko doba nisu našle na trotoaru. Sa petog sprata kao da jedrimo iznad krovova živopisnih kuća u ulici Dandas, rođenih stotinak godina ranije. Tik uz staklenu fasadu sedi par. Obradujem se praznoj stolici kraj njih. Stavljam šoljicu kapučina na mali stolić. Iza mene mali espreso-bar Galerije „Italija” sa vijugavom linijom ljudi ispred vitrina sa slatkišima. Čovek sa kačketom od tvida na glavi, šal, džemper i pantalone u kasnim bojama jeseni. Kraj njega žena čija se duga crna kosa preliva na isto tako crnu kožnu

Moj život u inostranstvu

01.08.2016 u 13:01

Kengur brdo liči na Šatornju

Jesen u Australiji je najlepše godišnje doba za mene. U ovo vreme prohladne noći, topli dani i redovne padavine razbude prirodu prispalu tokom vrućeg leta, pa sve ponovo zazeleni i proraste. Drveće koje su doneli doseljenici iz Evrope doda beskrajnom zelenilu jesenje boje te se dojučerašnji polusasušeni pejzaž za nekoliko nedelja pretvori u privlačnu šarenicu. Vinogradi su obrani i konačno odlaze na zasluženi odmor. Crvenkastožuti čokoti kao da dremuckaju u redu jedan iza drugoga, čekajući da im otpadne lišće i načisto zaspe da skupe snagu za sledeću sezonu. Kraj u kome radim sad neodoljivo podseća na krajeve oko Oplenca, gde se šumarci, vinogradi, voćnjaci i livade čvrsto drže za padine i odolevaju rekama i potocima da ih svuku u svoje jaruge. Naviklo se oko da u svemu vidi ono što je

Moj život u inostranstvu

22.07.2016 u 12:04

Bon žur, ja sam Monika Levinski

U Parizu, gde zasad živim, desilo se da me pošalju na konferenciju „Nenadani izvor inspiracije“ (USI 2016) koja se održava u kompleksu Luvra, i to baš na prvi od dva dana, kad pored filozofa, biznismena, futurista i istoričara, nastupa i izvesna društvena aktivistkinja Monika Levinski. Dan započinje Don Tapskot, svojom Blokčejn revolucijom o kojoj se sad toliko priča, da bi se onda u frenetičnom ritmu smenjivali teme i govornici, kojima je bilo teško odoleti. Rej Hamond brani virtuelnu stvarnost. Tehnologija brzo napreduje i verovatno će se uskoro proizvoditi i sićušni potkožni čipovi, preko kojih ćemo uranjati u virtuelnu stvarnost kad i koliko hoćemo. Nije daleko dan, grmi futurista, kada ćemo u toj virtuelnoj realnosti provoditi više vremena nego u onoj običnoj – stvarnoj! Ali

Moj život u inostranstvu

18.07.2016 u 12:49

Moj komšija Prins iz Pejzli parka (2)

Danima su me zvali Pol Mo, Rik Stirling, Denis Fridriksen, Bobi Zi, a u trku se uključio i Džejms Hil, u čijem studiju je „Nirvana” snimila svoj prvi album. Kasnije sam otišao u posetu tom studiju koji se tada zvao „Pekederm”. Snimanje tri kompozicije u vrhunskom američkom studiju je te 1992. koštalo oko 15.000 dolara. Tada je to bila pozamašna suma, i to samo za snimanje i aranžman, jer ja nisam kupovao kompozicije i tekstove, budući da sam kantautor (sam pišem muziku i tekstove). S jedne strane, suma jeste velika, a s druge, mislio sam da to nije toliko ozbiljna za ljude koji su radili sa Prinsom da bi se baš toliko utrkivali da od mene izvuku taj novac. Kasnije su se u trku uključili i ljudi koji su producirali albume Pole Abdul i Dženet Džekson, kao i vlasnik studija u kome je sniman svetski

Moj život u inostranstvu

15.07.2016 u 12:15

Moj komšija Prins iz Pejzli parka (1)

I tako jednog ranog jutra šetam ja Ringa Čenhesnom. Ulazim u neki park, kad na klupi sedi – neko. Gledam, buljim, zurim... Protrljam oči, pa ih raširim, ne bih li se uverio da mi se ne priviđa. Sedi neko na klupi prekrštenih nogu i puši. Nit je muško, nit je žensko. Natapirana crna kosa, žuto-lila kombinezon i tirkizne lakovane cipele na štikle. „A što li je ovom ili ovoj prljavo lice?”, pitam se, pa sam sebi odgovaram: „Ma, jok, bre, ovo je bradica.” „Auuu, bre, šta je ovo?” „Šta je, komšo? Ili si jeo bunike ili se još nisi probudio. Je l’ nešto nije u redu?”, odazva se muškim glasom. „Ma, eto, vozikao se, pa videh park i rekoh: aj da prošetam Ringa.” „I taman si ga doveo da se olakšava ovde, po mom parku!” „E sad, po tvom parku. Zar nije park državno vlasništvo?” „E pa Pejzli nije.

Moj život u inostranstvu

12.07.2016 u 13:15

Srpska dozvola ne važi u Austriji

Mi iz Srbije, bez obzira na to što imamo važeću srpsku vozačku dozvolu, ukoliko želimo da vozimo i u Austriji, moramo ponovo polagati praktični deo vozačkog ispita. Nisam obaveštena zašto je to tako, ali tu „privilegiju” imamo Crnogorci i mi od zemalja bivše Jugoslavije – ostali ostaju sa više novca u džepu. I tako sam prvo pronašla auto-školu i potom obavila lekarski pregled. Ostavila sam srpsku dozvolu na proveru policiji, a ljubazni službenik koji govori engleski (moj jezik sporazumevanja ovde) poslao mi je nakon dve nedelje elektronsku poruku na nemačkom da mogu nastaviti polaganje. Pomislih, zamisli da u Srbiji mejlom dobiješ takvo obaveštenje od policije! Nazvala bih samu sebe nevoljnim vozačem. Vožnju posmatram katastrofično, sa takvim filozofskim pristupom da ne znam da li me

Moj život u inostranstvu

07.07.2016 u 12:43

Crnčenje u gradu širokih ramena

Dočekao me je kao krhotine stakla u nozdrvama oštar vazduh. Dočekalo me je čeličnoplavo „oko” iznad jezera Mičigen, neprestani vetar i sneg u aprilu... Dočekao me je spektakularniji, moćniji i lepši nego što sam ga ostavio. Posle mnogo godina provedenih u Srbiji, ponovo sam došao u Čikago, gde sam od 1987. pa sve do 2004. godine neprestano živeo. Vetroviti grad, drugi grad, srce srednjeg istoka, samo su neki od mnogobrojnih nadimaka ovog megapolisa koji su osnovali francuski istraživači, misionari i avanturisti početkom 19. veka, a koji je danas, sa svojih 150 predgrađa, dom za devet i po miliona ljudi. Karl Sandberg, veliki pesnik malih ljudi i malih života – života surovih, tegobnih i turobnih – u svojoj čuvenoj kratkoj pesmi „Čikago” iz 1914. godine nazvao ga je gradom

Moj život u inostranstvu

02.07.2016 u 22:00

Kad plate počnu da kasne

Preko godinu dana kontrolisao sam izveštaje blagajne, sarađivao sa blagajnikom, bio sam upućen u posao kojim se on bavi. Pričao je da mu je da mu ranije bilo lakše. Prethodni direktor predstavništva sam je odlučivao o plaćanjima. Blagajnik je sve zahteve upućivao njemu i radio onako kako on kaže. Novi direktor ne želi da zalazi u detalje – smatra da je njegov posao kontrola gradilišta. Blagajna i problemi plaćanja za njega su sporedni. Blagajnik mora da predvidi kakve posledice mogu imati neke odluke. Bilo je mnogo slučajeva da radnici napuste posao i počnu da rade privatno, zloupotrebljavajući radnu dozvolu koju su dobili od firme. Dozvola i registracija im omogućavaju slobodno kretanje, a rad im je dozvoljen samo u našoj firmi. Međutim, oni rade na crno do trajanja te dozvole i onda odlaze

Moj život u inostranstvu

26.06.2016 u 23:45

Gde si nestao

Zovem je bosanska kuća, kuća sa prozorskim ramovima od četiri mala okna, spratni deo izbačen, pravi strehu nad ulazom, kroz zapuštenu baštu, sa vrbama ispred, u ulici Vilou (Willow). Da, baš „willow” – Vrbina ulica. Kao Svrzina kuća ili Konak knjeginje Ljubice. Ne znam, možda samo detalj, ti prozori bez zavesa. Zeleni prozorski ram. Nešto, neka sitnica, samo neki detalj. Dugo je ispred kuće bila tabla: „Prodaje se”. Sada je sklonjena. Umesto nje stoji: „Prodato iznad tražene cene”. Doselili se u nju mladi sa dvoje dece. Možda su Irci. Majka je riđokosa, duge, kovrdžave kose, kao i deca. Bašta je očišćena, posađeno je cveće, prozori promenjeni, plastični, sivi, kao i pokrov na krovu. Jutros je na stubu ispred kuće i još na nekim niz ulicu zalepljen papir: „Grey tabby missing”. Siva

Moj život u inostranstvu

21.06.2016 u 16:10

Naša deca

Preostalo je samo da još nešto ispričam o našoj djeci, o našoj novoj generaciji, onima zbog kojih smo se, u krajnjoj liniji, i zaputili tako daleko, preko bare. Kad smo stigli u Kanadu, bili su bebe, neki u kolicima, neki prohodali, neki još nerođeni. Rat je odlučio kad će i kako njihovo djetinjstvo biti prekinuto i nastavljeno na drugom kraju svijeta, a da oni toga nisu ni bili svjesni. Možda je i dobro da se ne sjećaju toga vremena, tog životnog preloma, rastanka s rodnom zemljom i susreta na novom. Možda su zato i ostali naivni i sačuvani od gnjeva i tuge zbog svega što se dogodilo. Kao mali hrabro su se borili sa dva jezika, koja su oba učili u isto vrijeme. Jedan se govorio u kući, drugi u obdaništu ili školi. Mora da je to izazivalo neopisiv haos u njihovim radoznalim glavicama. Prve

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu