Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

04.08.2016 у 12:23

Пролазећи кроз широка врата, имам утисак да сам ступио на дугачку палубу неког брода. Ламелиране дрвене греде, попут закривљених јарбола, носе фасаду. Стаклена једра, низ која су се сливале кишне капи, остављајући влажни траг попут пужева, клизиле су доле, док се у неко доба нису нашле на тротоару. Са петог спрата као да једримо изнад кровова живописних кућа у улици Дандас, рођених стотинак година раније. Тик уз стаклену фасаду седи пар. Обрадујем се празној столици крај њих. Стављам шољицу капучина на мали столић. Иза мене мали еспресо-бар Галерије „Италија” са вијугавом линијом људи испред витрина са слаткишима. Човек са качкетом од твида на глави, шал, џемпер и панталоне у касним бојама јесени. Крај њега жена чија се дуга црна коса прелива на исто тако црну кожну јакну.

Мој живот у иностранству

01.08.2016 у 13:01

Кенгур брдо личи на Шаторњу

Јесен у Аустралији је најлепше годишње доба за мене. У ово време прохладне ноћи, топли дани и редовне падавине разбуде природу приспалу током врућег лета, па све поново зазелени и прорасте. Дрвеће које су донели досељеници из Европе дода бескрајном зеленилу јесење боје те се дојучерашњи полусасушени пејзаж за неколико недеља претвори у привлачну шареницу. Виногради су обрани и коначно одлазе на заслужени одмор. Црвенкастожути чокоти као да дремуцкају у реду један иза другога, чекајући да им отпадне лишће и начисто заспе да скупе снагу за следећу сезону. Крај у коме радим сад неодољиво подсећа на крајеве око Опленца, где се шумарци, виногради, воћњаци и ливаде чврсто држе за падине и одолевају рекама и потоцима да их свуку у своје јаруге. Навикло се око да у свему види оно што је на

Мој живот у иностранству

22.07.2016 у 12:04

Бон жур, ја сам Моника Левински

У Паризу, где засад живим, десило се да ме пошаљу на конференцију „Ненадани извор инспирације“ (УСИ 2016) која се одржава у комплексу Лувра, и то баш на први од два дана, кад поред филозофа, бизнисмена, футуриста и историчара, наступа и извесна друштвена активисткиња Моника Левински. Дан започиње Дон Тапскот, својом Блокчејн револуцијом о којој се сад толико прича, да би се онда у френетичном ритму смењивали теме и говорници, којима је било тешко одолети. Реј Хамонд брани виртуелну стварност. Технологија брзо напредује и вероватно ће се ускоро производити и сићушни поткожни чипови, преко којих ћемо урањати у виртуелну стварност кад и колико хоћемо. Није далеко дан, грми футуриста, када ћемо у тој виртуелној реалности проводити више времена него у оној обичној – стварној! Али немате

Мој живот у иностранству

18.07.2016 у 12:49

Мој комшија Принс из Пејзли парка (2)

Данима су ме звали Пол Мо, Рик Стирлинг, Денис Фридриксен, Боби Зи, а у трку се укључио и Џејмс Хил, у чијем студију је „Нирвана” снимила свој први албум. Касније сам отишао у посету том студију који се тада звао „Пекедерм”. Снимање три композиције у врхунском америчком студију је те 1992. коштало око 15.000 долара. Тада је то била позамашна сума, и то само за снимање и аранжман, јер ја нисам куповао композиције и текстове, будући да сам кантаутор (сам пишем музику и текстове). С једне стране, сума јесте велика, а с друге, мислио сам да то није толико озбиљна за људе који су радили са Принсом да би се баш толико утркивали да од мене извуку тај новац. Касније су се у трку укључили и људи који су продуцирали албуме Поле Абдул и Џенет Џексон, као и власник студија у коме је сниман светски

Мој живот у иностранству

15.07.2016 у 12:15

Мој комшија Принс из Пејзли парка (1)

И тако једног раног јутра шетам ја Ринга Ченхесном. Улазим у неки парк, кад на клупи седи – неко. Гледам, буљим, зурим... Протрљам очи, па их раширим, не бих ли се уверио да ми се не привиђа. Седи неко на клупи прекрштених ногу и пуши. Нит је мушко, нит је женско. Натапирана црна коса, жуто-лила комбинезон и тиркизне лаковане ципеле на штикле. „А што ли је овом или овој прљаво лице?”, питам се, па сам себи одговарам: „Ма, јок, бре, ово је брадица.” „Аууу, бре, шта је ово?” „Шта је, комшо? Или си јео бунике или се још ниси пробудио. Је л’ нешто није у реду?”, одазва се мушким гласом. „Ма, ето, возикао се, па видех парк и рекох: ај да прошетам Ринга.” „И таман си га довео да се олакшава овде, по мом парку!” „Е сад, по твом парку. Зар није парк државно власништво?” „Е па Пејзли није.

Мој живот у иностранству

12.07.2016 у 13:15

Српска дозвола не важи у Аустрији

Mи из Србије, без обзира на то што имамо важећу српску возачку дозволу, уколико желимо да возимо и у Аустрији, морамо поново полагати практични део возачког испита. Нисам обавештена зашто је то тако, али ту „привилегију” имамо Црногорци и ми од земаља бивше Југославије – остали остају са више новца у џепу. И тако сам прво пронашла ауто-школу и потом обавила лекарски преглед. Оставила сам српску дозволу на проверу полицији, а љубазни службеник који говори енглески (мој језик споразумевања овде) послао ми је након две недеље електронску поруку на немачком да могу наставити полагање. Помислих, замисли да у Србији мејлом добијеш такво обавештење од полиције! Назвала бих саму себе невољним возачем. Вожњу посматрам катастрофично, са таквим филозофским приступом да не знам да ли ме

Мој живот у иностранству

07.07.2016 у 12:43

Црнчење у граду широких рамена

Дочекао ме је као крхотине стакла у ноздрвама оштар ваздух. Дочекало ме је челичноплаво „око” изнад језера Мичиген, непрестани ветар и снег у априлу... Дочекао ме је спектакуларнији, моћнији и лепши него што сам га оставио. После много година проведених у Србији, поново сам дошао у Чикаго, где сам од 1987. па све до 2004. године непрестано живео. Ветровити град, други град, срце средњег истока, само су неки од многобројних надимака овог мегаполиса који су основали француски истраживачи, мисионари и авантуристи почетком 19. века, а који је данас, са својих 150 предграђа, дом за девет и по милиона људи. Карл Сандберг, велики песник малих људи и малих живота – живота сурових, тегобних и туробних – у својој чувеној краткој песми „Чикаго” из 1914. године назвао га је градом

Мој живот у иностранству

02.07.2016 у 22:00

Кад плате почну да касне

Преко годину дана контролисао сам извештаје благајне, сарађивао са благајником, био сам упућен у посао којим се он бави. Причао је да му је да му раније било лакше. Претходни директор представништва сам је одлучивао о плаћањима. Благајник је све захтеве упућивао њему и радио онако како он каже. Нови директор не жели да залази у детаље – сматра да је његов посао контрола градилишта. Благајна и проблеми плаћања за њега су споредни. Благајник мора да предвиди какве последице могу имати неке одлуке. Било је много случајева да радници напусте посао и почну да раде приватно, злоупотребљавајући радну дозволу коју су добили од фирме. Дозвола и регистрација им омогућавају слободно кретање, а рад им је дозвољен само у нашој фирми. Међутим, они раде на црно до трајања те дозволе и онда одлазе

Мој живот у иностранству

26.06.2016 у 23:45

Где си нестао

Зовем је босанска кућа, кућа са прозорским рамовима од четири мала окна, спратни део избачен, прави стреху над улазом, кроз запуштену башту, са врбама испред, у улици Вилоу (Willow). Да, баш „willow” – Врбина улица. Као Сврзина кућа или Конак књегиње Љубице. Не знам, можда само детаљ, ти прозори без завеса. Зелени прозорски рам. Нешто, нека ситница, само неки детаљ. Дуго је испред куће била табла: „Продаје се”. Сада је склоњена. Уместо ње стоји: „Продато изнад тражене цене”. Доселили се у њу млади са двоје деце. Можда су Ирци. Мајка је риђокоса, дуге, коврџаве косе, као и деца. Башта је очишћена, посађено је цвеће, прозори промењени, пластични, сиви, као и покров на крову. Јутрос је на стубу испред куће и још на неким низ улицу залепљен папир: „Grey tabby missing”. Сива

Мој живот у иностранству

21.06.2016 у 16:10

Наша деца

Преостало је само да још нешто испричам о нашој дјеци, о нашој новој генерацији, онима због којих смо се, у крајњој линији, и запутили тако далеко, преко баре. Кад смо стигли у Канаду, били су бебе, неки у колицима, неки проходали, неки још нерођени. Рат је одлучио кад ће и како њихово дјетињство бити прекинуто и настављено на другом крају свијета, а да они тога нису ни били свјесни. Можда је и добро да се не сјећају тога времена, тог животног прелома, растанка с родном земљом и сусрета на новом. Можда су зато и остали наивни и сачувани од гњева и туге због свега што се догодило. Као мали храбро су се борили са два језика, која су оба учили у исто вријеме. Један се говорио у кући, други у обданишту или школи. Мора да је то изазивало неописив хаос у њиховим радозналим главицама. Прве

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству