Кад плате почну да касне

Преко годину дана контролисао сам извештаје благајне, сарађивао са благајником, био сам упућен у посао којим се он бави. Причао је да му је да му раније било лакше. Претходни директор представништва сам је одлучивао о плаћањима. Благајник је све захтеве упућивао њему и радио онако како он каже. Нови директор не жели да залази у детаље – сматра да је његов посао контрола градилишта. Благајна и проблеми плаћања за њега су споредни. Благајник мора да предвиди какве последице могу имати неке одлуке.

Било је много случајева да радници напусте посао и почну да раде приватно, злоупотребљавајући радну дозволу коју су добили од фирме. Дозвола и регистрација им омогућавају слободно кретање, а рад им је дозвољен само у нашој фирми.

Међутим, они раде на црно до трајања те дозволе и онда одлазе у Србију. Неки остају у Украјини и после истека дозволе, што може да направи проблеме и њима и фирми. Да би се такви случајеви спречили, уведено је правило да се плата исплаћује не сваки месец него сваки други. Сваки други месец добијали смо по две плате.

Онај ко напушта посао мора да врати документе и оде у Србију или остаје без заостале зараде. То се односило на раднике из Србије, локални су исплаћивани месечно.

Једном приликом дошла нам је група нових монтера из Србије, њих петнаестак. Генерални директор је разговарао са њима и, објаснивши им систем плаћања, рекао је да зна да некима новац треба раније, али да то правило мора да се поштује. Оставио је могућност добијања аванса око две хиљаде долара (што је више од једне њихове плате), али само за хитне случајеве. После две недеље сви су тражили ту суму аванса. Писали су молбу. Благајник их је одбио. Они су писали генералном директору. Он је попустио. Благајнику је било сумњиво и прво је одуговлачио, тврдећи да мора прво да исплати плате локалним радницима, којих је било много.

То исплаћивање трајало је око недељу дана, па је онда тврдио да мора да уради извештај благајне да види колико ће новца за дати месец имати на располагању. Онда им је рекао да нема довољно новца и да ће им исплатити по хиљаду одмах, а другу хиљаду за недељу дана, кад добије ново потраживање. Они су кренули са свађом, али су ипак узели по хиљаду долара.

Прошла је недеља дана, благајник је опет одуговлачио са исплатом. Међутим, нови послодавац није хтео више да их чека. Неки дивљи послодавац у Харкову обећао им је боље услове и њих десеторица су са нашим радним дозволама побегли да раде код њега. Кад се све израчуна, једва да су одрадили аванс и надокнаду за трошкове израде виза и радних дозвола. Захваљујући благајнику који је предосетио шта смерају, фирма је сачувала део новца.

Благајника нико није ни похвалио. Сматрало се да је то његова професионална обавеза. После тога два инжењера су дошла са захтевом да им да по хиљаду долара аванса. Он је обојицу познавао одраније. Већ су радили у нашој фирми. Били су на једном објекту у Русији. Знао је да су ту са породицама и да имају веће трошкове него људи који су сами. За сваки случај индиректно је покушао да сазна зашто им треба аванс кад је пре недељу дана била плата. Обојица су причала да су без зимске гардеробе са породицама тек допутовали у Кијев и да имају много трошкова. Последња плата је недовољна. Претходне плате су послали у Србију. Девизне картице не користе, због курсних разлика.

Он им је дао аванс. Истог дана обојица су отпутовали у Москву и почели да раде у некој другој фирми. Кад се сазнало да су добили аванс, благајник је  кажњен смањењем плате за тај месец. Било је још много проблема. Исплатио је раднику плату и рекао му да преброји новац, а он га је без бројања ставио у џеп. После пола сата је дошао са тврдњом да је добио мање. Благајник је преконтролисао расположиви новац за тај дан и исплате које је имао. Испоставило се да је исплатио тачно. Међутим, радник је кренуо прво да се куне децом, па онда да вређа благајника и на крају је морао директор представништва да интервенише. Наравно, погрешио је онај ко није пребројао новац на лицу места, али благајник је морао да истрпи много тешких и ружних речи.

Дешавало се да радник дође и моли за аванс, тврдећи да му је неко у породици болестан. Благајник му да одређену суму, он после тога недељу дана не долази на посао. Кад се појави на послу, тврди да је он био болестан. После неколико дана од његових колега сазнамо да је и плату и аванс потрошио тако што је са љубавницом отпутовао у други град. Пошто је обим посла на нашем градилишту смањен, благајник је добио премештај у Русију на нови објекат. Поред свог посла, морао сам да преузмем и благајну.

Много обавеза, много стресних тешких ситуација. Знао сам шта ме чека, али нисам имао избора.

Додатни проблем је био што су почеле да касне уплате инвеститора и што је и у благајни било мање новца. Могао сам да плаћам само оно што је најхитније.

Како је време пролазило постајало је све теже. Нама су плате касниле четири месеца, станарине за станове у којима смо живели нисмо редовно плаћали. Газде станова су долазиле код мене, претећи да ће нас избацити из станова ако не добију новац. Морао сам да молим, да убеђујем да нисмо ми криви, да је проблем са инвеститором. Њих то није интересовало – тражили су свој новац. Онда сам молио да сачекају две недеље. Обећавао сам да ћемо после тог рока све редовно плаћати. Сви су се некако смирили, осим једног станодавца, који је нашем пословођи рекао да станарина сутра истиче и да бира новац за наредну или исељење. Измучен свим дешавањима, пословођа је одлучио да напусти стан, али и посао.

Генерални директор ми је рекао да ће ускоро добити новац од другог инвеститора (за други објекат) и да ћемо све трошкове покрити, али све то је не за две недеље него за месец дана. Пошто је посао био у завршној фази, број радника се смањивао, те су се и текући трошкови смањивали. Плате смо дуговали и онима који су престали да раде. Звали су ме неки радници који су већ били у Србији. Неки ми више нису веровали. Неки су ми претили, без обзира на то што сам објашњавао да се и мени дугује. Сви су знали да уплата не зависи од мене, али изгубили су стрпљење и нису се контролисали. Дошао је моменат када смо потпуно остали без новца. Директор представништва и главни инжењер су са својих девизних рачуна подигли сав новац који су уштедели и позајмили га благајни. Одлучили смо да локалним радницима платимо по пола плате и да их замолимо да за остатак мало сачекају. Плаћали смо само оне који тренутно раде. Они који су престали са радом морали су да се стрпе. Са остатком новца платили смо најхитније станарине.

Директор представништва ме је уверавао да је он у контакту са свим инвеститорима и да је сигуран да генерални директор говори истину. Тврдио је да је уверен да ће се за неколико недеља све нормализовати. Ја сам живео искључиво од уштеђевине. Веровао сам њиховим речима, али ипак је постојала нека стрепња.

Била је субота, а сваку суботу смо радили пуно радно време. При крају радног времена у моју канцеларију је дошла тридсетпетогодишња бивша радница. Код нас је радила као руковалац на торањској дизалици (краниста). Имала је косе очи и није изгледала као Украјинка. Касније смо сазнали да су јој родитељи Киргизи који су у Кијев дошли пре њеног рођења. Дуговали смо јој последњу плату. Због смањења обима посла прекинули смо јој радни однос.

Сазнавши да су неки од њених колега добили по пола плате, дошла је да тражи свој новац. Ја сам објашњавао проблеме које имамо, молећи да мало сачека. Она је тврдила да у среду има операцију и да јој је потребан новац. Рекла је да не може да чека. Код себе сам имао нешто мало свог новца, толико да отприлике издржим неколико дана. После тога сам планирао да опет подигнем нешто новца са рачуна. Знајући да суботом увече не могу доћи ни до свог новца, обећавао сам јој да ће у понедељак и она добити пола плате. Она зајецала и љутито се продерала: „Хоћу целу плату.” Рекао сам да ћу видети могу ли да исплатим целу плату.

Кад је отишла, питао сам секретарицу да ли познаје ову девојку и да ли зна нешто о њој. Она ми је одговорила да зна само да има сина старог око пет година и да живи у ванбрачној заједници са нашим возачем камиона. У понедељак сам подигао новац са свог рачуна позајмио га благајни, назвао нашег возача камиона и питао га да ли може да преузме Светланину плату. Он је преузео плату и захвалио у њено име. Десетак минута касније, она је назвала и директно се захвалила.

После неколико дана срео сам шефа механизације, кога нисам баш уважавао, пре свега због честих пијанстава. Ипак, питао сам га за Светлану, интересовало ме је какав радник је била и да ли он зна да јој предстоји нека операција. Он је кренуо са псовкама на њен рачун. Говорио је да она ненормална да се само свађала и правила му проблеме. Хтео је раније да је отпусти, али није могао да нађе замену. Рекао је да лаже за операцију.

На све то кренуо је да грубо говори и о њеној приватности. Није бирао речи и отишао је сувише далеко. Без обзира на то што у његове речи нисам много веровао, осећао сам се превареним. Новцем који сам јој дао, могао сам платити две станарине. Још сам јој дао новац који сам ја позајмио благајни. Помислио сам да сам погрешио, али назад се није могло. Сматрао сам да ћу, кад се све буде нормализовало, заборавити на то.

После непун месец дана, све је било онако како су директори обећали. Добили смо новац, све заостале зараде и остале обавезе су исплаћене. Имао сам обавезу да назовем све раднике који су у Србији и да им саопштим да су им плате уплаћене. Сви су били пресрећни. Они који су ми претили извињавали су се. Све је било као у лепом филму.

Онда су на ред дошле исплате плата за локалне раднике. Кад сам исплаћивао плату Сергеју, возачу камиона, питао сам га како је Светлана. Он ме је зачуђено погледао и као да му се заледио поглед. Тихо је кроз зубе процедио: „Света је умрла.” Извињавао сам му се, изјављивао саучешће. Схвативши да нисам знао шта се десило, он се мало прибрао. Објаснио ми је да није преживела операцију и да ће о њеном сину из првог брака бринути њени родитељи.

Више није било битно, ни да ли је операција била у среду ни да ли има имало истине у речима нашег пијаног инжењера. Рекао сам секретарици шта се десило, она је заплакала. Касније је сазнала да је Светлана пре годину дана купила стан на кредит и да су она и Сергеј желели да се венчају.

Никола Николић, Кијев