Бон жур, ја сам Моника Левински

У Паризу, где засад живим, десило се да ме пошаљу на конференцију „Ненадани извор инспирације“ (УСИ 2016) која се одржава у комплексу Лувра, и то баш на први од два дана, кад поред филозофа, бизнисмена, футуриста и историчара, наступа и извесна друштвена активисткиња Моника Левински.

Дан започиње Дон Тапскот, својом Блокчејн револуцијом о којој се сад толико прича, да би се онда у френетичном ритму смењивали теме и говорници, којима је било тешко одолети.

Реј Хамонд брани виртуелну стварност. Технологија брзо напредује и вероватно ће се ускоро производити и сићушни поткожни чипови, преко којих ћемо урањати у виртуелну стварност кад и колико хоћемо. Није далеко дан, грми футуриста, када ћемо у тој виртуелној реалности проводити више времена него у оној обичној – стварној! Али немате се чега бојати – то је нам је већ у крви. По њему је и сам људски говор нека врста виртуелног света. Такве су и боје, каже. Иако нам изгледају сасвим реално, оне за науку не постоје, бар не изван нашег мозга, који је током своје дуге еволуције, из разних нијанси сивог, уобразио свет у техниколору.

Пред крај, више не излазим ни на паузе, иако тамо деле одличну кафу и џиновске чоколадне „падобранце”.

Зачас стигосмо и до Монике. Присећам се њене афере и размишљам како Француска, уз сву блискост с Америком, на сличне околности, реагује потпуно другачије.

Садашњи председник Оланд се, после тесне изборне победе, „без пардона” уселио у Јелисејску палату с невенчаном женом. Французи је нису претерано волели, али им није сметало што је председник у вези. Жив је човек, а црква је одвојена од државе – зашто би морао да се понаша другачије од осталих Француза?

Проблеми су почели уз прву званичну посету Вашингтону, где протокол није предвиђао конкубине па биле оне и председничке. Бивша новинарка Валери је у трену успела да преокрене ситуацију у своју корист, елегантном досетком да она није прва дама, него прва девојка, и не слутећи, грешна, у којој мери је била у праву.

Оланд је, наиме, ускоро ухваћен на делу, док се ноћу искрадао из Јелисејске палате и на обичном скутеру хрлио у загрљај својој другој девојци!

„Бон џуур. Џ м’апел Моник... – почиње Моника на минималном француском, онако за шалу, да би се одмах уозбиљила и прешла на енглески. Још увек је лепа, и сасвим је сигурно да би се за њом на улици окретали и они којима њени лик и дело нису познати.

Ређају се неуверљиве анегдоте као она о младој стажисткињи чији је једини грех што се заљубила у свог шефа. Текст је очигледно написао професионалац. Унапред је и прецизно одређено где ће публика да се насмеје, где да се растужи, а где ће да се помене спонзор. Иако париска публика баш и не мари да одради свој део посла, уметница стрпљиво одиграва своју улогу до краја.

Руку на срце, Моника је аутентична жртва. Нашла се у игри која ју је превазилазила и толико добила по глави де је право чудо што је уопште жива. Истинским актерима те приче била је важна колико и фикус у канцеларији лика којег је требало уклонити. У невероватном медијском блиц-кригу, није се пуцало само из новинарских пера и микрофона.    На далеким, делокализованим ратиштима, праскале су праве ракете и нестајали стварни људи. Виртуелни рат у којем се обично има по неколико живота, с лакоћом се преливао у онај реални који убија једном и заувек, да би нам се после, и без поткожних чипова, сцене стварног рушења и истребљивања, промптно враћале упаковане у виртуелне видео-игрице.

„Ово је било последње предавања данас“, каже модератор, позивајући нас на коктел-вечеру и живу музику.

За бифе је очигледно инспирација била јапанска, а софистикација француска: кришчице овлаш пржене туњевине с малином на врху, парчићи говедине с шеширићима од гљиве лисичарке, па шкампи који су се после кувања на пари сада одмарали на финим колутићима маки-ролне уваљане у сезам...

Послужавници се брзо празне и брзо замењују пуним, као што и шампањац увек изнова напуни чашу.

Пријатељу Французу помињем случај Валери у контексту Монике. „Има и сличније”, каже, смејући се. Наводи пример Феликса Фора, седмог француског председника, који је издахнуо док му је усред Јелисејске палате једна млада дама помагала да на трен удаљи тешке председничке бриге, и то на начин на који ће Моника помагати Билу скоро век касније.

Бил нам је после лепо објаснио да то није био секс, а несретном Феликсу судбина није оставила времена да донесе властиту процену.

Враћам се кући. Већ трећи дан не пада, и Сена, која је од Лувра удаљена само стотинак метара, почиње да опада. Изгледа да је поплава, она велика која се Паризу дешава једном у сваком веку, поново одложена. Ходници метроа су већ излепљени панорамским афишама с тријумфалним Нолетом. „ОМЕДЕТОО!“ – честита му његов усхићени јапански спонзор.

Локалним медијима су одувек били дражи трагични принц Надал и охоли краљ Федерер, мада овај последњи никад не нађе срца да витешки препусти круну новом шампиону. После њега је морао да нам се деси потоп, али ето није.