Црнчење у граду широких рамена

Дочекао ме је као крхотине стакла у ноздрвама оштар ваздух. Дочекало ме је челичноплаво „око” изнад језера Мичиген, непрестани ветар и снег у априлу... Дочекао ме је спектакуларнији, моћнији и лепши него што сам га оставио.

После много година проведених у Србији, поново сам дошао у Чикаго, где сам од 1987. па све до 2004. године непрестано живео.

Ветровити град, други град, срце средњег истока, само су неки од многобројних надимака овог мегаполиса који су основали француски истраживачи, мисионари и авантуристи почетком 19. века, а који је данас, са својих 150 предграђа, дом за девет и по милиона људи.

Карл Сандберг, велики песник малих људи и малих живота – живота сурових, тегобних и туробних – у својој чувеној краткој песми „Чикаго” из 1914. године назвао га је градом широких рамена. У истој тој поеми назваће га Сандберг и главним градом света – касапином свиња. Не без разлога, рекао бих.

Када је песник у дубокој старости умро, тадашњи амерички председник Линдон Џонсон је рекао: „Карл Сандберг је био већи од гласа Америке, снажнији од сопствене поетске снаге и генијалности, био је он Америка сама.”

Г. и ја радимо код господина Ћазима, човека виспреног, брзог, вредног и одлучног; особе која побија сваки негативни стереотип о Црногорцима као нерадницима и лењивцима. Господин Ћазим је несумњиво милионер. Он обавља послове реновирања и одржавања зграда за господина Левинсона, четрдестогодишњака холивудског изгледа и држања, чија је породица „тешка” више десетина милиона долара. Мексиканци – од којих ниједан нема америчку боравишну и радну дозволу и који хране много гладних – прастарим камионетима, у последњој фази распадања, често са женама и децом збијеним на покиданим седиштима одвозе метални отпад из зграде коју реновирамо. Чине то за нето зараду од 30 долара дневно.

Господин Левинстон, господин Ћазим, Г., мексички отпадници (без намере да их вређам) и ја… Да ли је то савршен поредак ствари у нашем малом заједничком универзуму, често се упитам. Шљакамо, црнчимо, изгарамо, рударишемо Г. и ја. Истине ради, мора се рећи, за сасвим солидне паре. Ја седам сати дневно, она двоструко дуже. Ја шест дана у недељи, а она увек и одувек.

Г. је из централне Србије. У Америку је дошла без ичега не би ли својој кћерци јединици, прелепој, бистрој и талентованој, сада већ шеснаестогодишњој девојци, обезбедила врхунско образовање. Њих две станују у Еванстону, прескупом чикашком предграђу, да би „мала” могла да похађа једну од најелитнијих државних школа у земљи. Узима часове соло певања – мама их плаћа – и жели да постане ветеринар. Сања да ће једног дана заувек нестати у бескрајним афричким пространствима, лечећи дивље животиње.

Снови и сновиђења једне шеснаестогодишњакиње. Не кажу Американци узалуд – „sweet sixteen”.

И тако рударише Г. од јутра до сутра, седам дана у недељи, и чека америчку боравишну и радну дозволу, коју ће, како се нада, ускоро добити. Ако је неко заслужио то проклето парче зеленог папира, за којим жуде и о којем маштају милиони „презрених на свету”, она сигурно јесте. И сања Г. Србију, сваког јутра, сваког дана и сваке ноћи – у њу би једног дана да се врати. Тамо су јој сви, како каже. Породица, успомене, пријатељи, виноград који је својим рукама посадила… Тамо јој је тешко оболели отац, кога живог више неће имати прилике да види...

Тамо су јој гробови, тамо далеко...

На моје питање да ли је изван Чикага игде била и ишта видела, лаконски ми је одговорила: „Ја Стеване ни Чикаго никад нисам видела!” И не лаже Г. Она заиста Чикаго никад није видела, свакако не очима којима сам га видео ја. Познаје га само по „зноју, крви и сузама” које је за ових више од пет година боравка у њему просула.

Чикаго – како ли ми је само та реч необично и тајновито звучала када сам по први пут чуо како је изговарају Американци. Као име далеког планинског венца или давно несталог племена, као назив неке реке понорнице која се из понора више вратити неће.
Али истина је, као и свака истина, далеко простија, приземнија и огољенија, у својој бити, увек проста, приземна и гола.

Реч Чикаго је, наиме, француска верзија индијанске речи за смрдљив лук. Бар тако кажу...

Стеван Ступар, Чикаго, САД