Crnčenje u gradu širokih ramena

Dočekao me je kao krhotine stakla u nozdrvama oštar vazduh. Dočekalo me je čeličnoplavo „oko” iznad jezera Mičigen, neprestani vetar i sneg u aprilu... Dočekao me je spektakularniji, moćniji i lepši nego što sam ga ostavio.

Posle mnogo godina provedenih u Srbiji, ponovo sam došao u Čikago, gde sam od 1987. pa sve do 2004. godine neprestano živeo.

Vetroviti grad, drugi grad, srce srednjeg istoka, samo su neki od mnogobrojnih nadimaka ovog megapolisa koji su osnovali francuski istraživači, misionari i avanturisti početkom 19. veka, a koji je danas, sa svojih 150 predgrađa, dom za devet i po miliona ljudi.

Karl Sandberg, veliki pesnik malih ljudi i malih života – života surovih, tegobnih i turobnih – u svojoj čuvenoj kratkoj pesmi „Čikago” iz 1914. godine nazvao ga je gradom širokih ramena. U istoj toj poemi nazvaće ga Sandberg i glavnim gradom sveta – kasapinom svinja. Ne bez razloga, rekao bih.

Kada je pesnik u dubokoj starosti umro, tadašnji američki predsednik Lindon Džonson je rekao: „Karl Sandberg je bio veći od glasa Amerike, snažniji od sopstvene poetske snage i genijalnosti, bio je on Amerika sama.”

G. i ja radimo kod gospodina Ćazima, čoveka visprenog, brzog, vrednog i odlučnog; osobe koja pobija svaki negativni stereotip o Crnogorcima kao neradnicima i lenjivcima. Gospodin Ćazim je nesumnjivo milioner. On obavlja poslove renoviranja i održavanja zgrada za gospodina Levinsona, četrdestogodišnjaka holivudskog izgleda i držanja, čija je porodica „teška” više desetina miliona dolara. Meksikanci – od kojih nijedan nema američku boravišnu i radnu dozvolu i koji hrane mnogo gladnih – prastarim kamionetima, u poslednjoj fazi raspadanja, često sa ženama i decom zbijenim na pokidanim sedištima odvoze metalni otpad iz zgrade koju renoviramo. Čine to za neto zaradu od 30 dolara dnevno.

Gospodin Levinston, gospodin Ćazim, G., meksički otpadnici (bez namere da ih vređam) i ja… Da li je to savršen poredak stvari u našem malom zajedničkom univerzumu, često se upitam. Šljakamo, crnčimo, izgaramo, rudarišemo G. i ja. Istine radi, mora se reći, za sasvim solidne pare. Ja sedam sati dnevno, ona dvostruko duže. Ja šest dana u nedelji, a ona uvek i oduvek.

G. je iz centralne Srbije. U Ameriku je došla bez ičega ne bi li svojoj kćerci jedinici, prelepoj, bistroj i talentovanoj, sada već šesnaestogodišnjoj devojci, obezbedila vrhunsko obrazovanje. Njih dve stanuju u Evanstonu, preskupom čikaškom predgrađu, da bi „mala” mogla da pohađa jednu od najelitnijih državnih škola u zemlji. Uzima časove solo pevanja – mama ih plaća – i želi da postane veterinar. Sanja da će jednog dana zauvek nestati u beskrajnim afričkim prostranstvima, lečeći divlje životinje.

Snovi i snoviđenja jedne šesnaestogodišnjakinje. Ne kažu Amerikanci uzalud – „sweet sixteen”.

I tako rudariše G. od jutra do sutra, sedam dana u nedelji, i čeka američku boravišnu i radnu dozvolu, koju će, kako se nada, uskoro dobiti. Ako je neko zaslužio to prokleto parče zelenog papira, za kojim žude i o kojem maštaju milioni „prezrenih na svetu”, ona sigurno jeste. I sanja G. Srbiju, svakog jutra, svakog dana i svake noći – u nju bi jednog dana da se vrati. Tamo su joj svi, kako kaže. Porodica, uspomene, prijatelji, vinograd koji je svojim rukama posadila… Tamo joj je teško oboleli otac, koga živog više neće imati prilike da vidi...

Tamo su joj grobovi, tamo daleko...

Na moje pitanje da li je izvan Čikaga igde bila i išta videla, lakonski mi je odgovorila: „Ja Stevane ni Čikago nikad nisam videla!” I ne laže G. Ona zaista Čikago nikad nije videla, svakako ne očima kojima sam ga video ja. Poznaje ga samo po „znoju, krvi i suzama” koje je za ovih više od pet godina boravka u njemu prosula.

Čikago – kako li mi je samo ta reč neobično i tajnovito zvučala kada sam po prvi put čuo kako je izgovaraju Amerikanci. Kao ime dalekog planinskog venca ili davno nestalog plemena, kao naziv neke reke ponornice koja se iz ponora više vratiti neće.
Ali istina je, kao i svaka istina, daleko prostija, prizemnija i ogoljenija, u svojoj biti, uvek prosta, prizemna i gola.

Reč Čikago je, naime, francuska verzija indijanske reči za smrdljiv luk. Bar tako kažu...

Stevan Stupar, Čikago, SAD