Где си нестао

Зовем је босанска кућа, кућа са прозорским рамовима од четири мала окна, спратни део избачен, прави стреху над улазом, кроз запуштену башту, са врбама испред, у улици Вилоу (Willow).

Да, баш „willow” – Врбина улица.

Као Сврзина кућа или Конак књегиње Љубице. Не знам, можда само детаљ, ти прозори без завеса. Зелени прозорски рам. Нешто, нека ситница, само неки детаљ.

Дуго је испред куће била табла: „Продаје се”. Сада је склоњена. Уместо ње стоји: „Продато изнад тражене цене”. Доселили се у њу млади са двоје деце. Можда су Ирци. Мајка је риђокоса, дуге, коврџаве косе, као и деца. Башта је очишћена, посађено је цвеће, прозори промењени, пластични, сиви, као и покров на крову.

Јутрос је на стубу испред куће и још на неким низ улицу залепљен папир: „Grey tabby missing”. Сива пругаста мачка. Мачка звана Лили је нестала. Зашто да оде негде када, бар њој, ништа није недостајало? Или можда јесте. Можда баш кућа где су раније живели? Мачке се везују за кућу, тако? Или јој се стварно нешто друго десило.

Да ли се и мени нешто десило? И мени је моја кућа недостајала. Да ли је неко, тамо, написао да сам нестао? Или бар приметио: „Нешто га нисам виђао у последње време.” Зашто неко нестане? Имају ли и они неки клуб за нестале?

Клуб у коме они, нестали, пију „хајнекен” пиво, једу „fish&chips”, слушају џез и причају о томе како су пре била романтична и лепа времена, пре него што су нестали.

Када је свака жена била само жена. Или је то „нестало време”, тамо, заједно са њима у том клубу, па уопште немају потребу да о томе причају?

Тихо и топло предвечерје на Квин улици, у башти „Хонеј бистро”, на углу улице у којој је нестала Лили. Наручим „хајнекен” и „fish&chips”.  Обожавам пиво из кригле са пеном. Овде тога нема. Зато волим када ми донесу флашу. Онда сипам сам, са висине, пиво у чашу и пуним је пеном. Волим кад ми од тога остану бркови. Бркови од пивске пене.

Нико ме није погледао и рекао: „Види, ено оног што је нестао.” Логично. Нико ме не познаје. За столом, уз ограду од конопаца, жена приноси уснама коктел чашу, враћа је лагано на сто без столњака, остављајући на њој црвени траг кармина. Очигледно да јој је пријао гутаљ коктела са трешњом на дну чаше. Врхом језика је прешла преко усана, баш као ја кад хоћу да олижем ту пену од пива са усана. Зеленим ноктом кажипрста куцка по чаши неко време, а онда, леђима додирује наслон столице, исправља се и баца поглед на улицу пуну пролазника. Да ли неког очекује? Није нервозна. Изгледа да воли зелену боју какве су њене очи.

И црвену, какав је оквир наочара, и трешња на дну чаше. И белу, каква је њена дуга хаљина, закопчана до зелено-сиве пругасте мараме уз врат. Прешла је погледом преко мене, као преко неког кога не познаје, до уског тањира са колутовима похованог лука, који је конобарица ставила испред ње. Узима колут по колут прстима, сваки пут обрише палац и кажипрст о папирнату салвету и то чини лаганим покретима, уз све време овог света.

Када је завршила, погледала је према мени, овог пута као на неког кога познаје, са мало више топлине у погледу. Па, наравно, већ ме је овде видела са брковима од пивске пене. Тај дуги поглед на мени се тада замрзнуо, као да пролази кроз моје тело, тражећи неки знак препознавања по коме би ме упамтила.

Затим је конобарица заклонила њено лице. Остављајући јој рачун у кожном омоту и покупивши тањире, долила је из бокала хладну воду у чашу. Жена је сада испила свој коктел, погледала рачун, из торбе извадила новчаник, оставила неколико новчаница на сто. Пролазећи поред мог стола учинило ми се да сам на њеним уснама прочитао: „Bye for now.” Затим је иза мојих леђа нестала. Нестала?

Сетих се, када сам прошле године, на улазу у кафану „Липов лад” чуо познат глас: „Где си, бре, нестао? Нема те већ годинама, човече.” „Седи, човече, седи да попијемо по ’хајнекен’ и ’fish&chips’.” „Је ли ово клуб несталих или ’Липов лад’”, рекох полуозбиљно када смо се изљубили.

„’Липов лад’, какав клуб, човече? Седи, седи овде. Ко би рекао да ћу те видети опет? И – причај шта има ново, тамо. Причај, човече, дошао си кући.”

Миодраг Топић, Торонто