Српска дозвола не важи у Аустрији

Mи из Србије, без обзира на то што имамо важећу српску возачку дозволу, уколико желимо да возимо и у Аустрији, морамо поново полагати практични део возачког испита. Нисам обавештена зашто је то тако, али ту „привилегију” имамо Црногорци и ми од земаља бивше Југославије – остали остају са више новца у џепу.

И тако сам прво пронашла ауто-школу и потом обавила лекарски преглед. Оставила сам српску дозволу на проверу полицији, а љубазни службеник који говори енглески (мој језик споразумевања овде) послао ми је након две недеље електронску поруку на немачком да могу наставити полагање.

Помислих, замисли да у Србији мејлом добијеш такво обавештење од полиције!

Назвала бих саму себе невољним возачем. Вожњу посматрам катастрофично, са таквим филозофским приступом да не знам да ли ме више плаши да неког ја унередим у саобраћају или да мене неко унереди. Увек кад могу, избегавам да возим и последично имам беспрекоран досије. Узела сам два-три часа вожње у Аустрији пре него што сам изашла на полагање.

Срећом сам у теоријском делу добила питање како се проверава стање уља у мотору и, уколико га нема довољно, где се допуњава. А то ми је муж објаснио вече раније преко „скајпа”. Остало, а то је практични део испита, било је неочекивано лако јер сам возила углавном равним и пустим улицама. Имала сам једно заустављање на семафору са подизањем ручне кочнице и једно претицање бициклисте. Положих из првог покушаја!

Убрзо је стигла моја нова петнаестогодишња дозвола, тзв. Führerschein, поштом у коверти. Укупни финансијски издатак: 450 евра. Када бих само дознала зашто морамо да мењамо српску за аустријску возачку дозволу!

***

Ономад сам се вратила уморна с посла у свој велики изнајмљени стан на ободу града, где сам једно време живела сама – удаљена од своје породице стотине километара. Има тек три-четири месеца како радим. Пола девет је увече. До тад сам јела, поспремила сто, опрала судове, укључила компјутер. По свему, уобичајено вече.

Кад неко закуца на врата (ниједан стан у згради нема улазно звонце). Ко би то могао да буде? Срце почиње да лупа, никог не очекујем. „Ко је?”, питам на енглеском иза затворених врата. „Инспекција!”, каже мушки глас.

Да ли тај мушкарац стварно мисли да сам наивна, помислих, откад инспекција долази на врата било коме у пола девет увече.

„Дођите сутра по дану, молим вас, вече је, не могу сада да отворим”, одговорих.

Оде он, стварно. Бар тако је изгледало. Ипак, позвах прво мужа, а већ сам припремила и средства одбране (кухињска помагала углавном). Каже ми муж: „Питај комшије Хрвате, можда је и код њих био, а могу и да ти прискоче у помоћ ако затреба.” Стварно, спрат испод живе муж и жена из Загреба са тек рођеном бебицом. И он и она су запослени у истој фирми као и ја, познајемо се из виђења. Преко другог колеге дођох до телефона комшија. У разговору ми је објашњено да је стварно у питању инспектор, онај што проверава да ли имамо ТВ или радио-апарат и, ако имамо, да ли смо их пријавили како бисмо плаћали претплату!

***

Посећивали су нас и инспектори за проверу рада противпожарних аларма постављених у скоро свакој соби нашег изнајмљеног стана, и то бар два пута годишње, и инспектор за електричне инсталације у стану. Овај последњи утврдио је да постоји опасност од изолираних електричних жица које вире из плафона на пар места и дао нам рок од две седмице да то решимо. С обзиром на то да је станодавац то сматрао нашом обавезом и да у уговору о закупу ова тема није била обрађена, прихватили смо се одмах посла; купили смо најповољније сијалице, лустере и клеме. Погледали смо на интернету како се поставља лустер и, да утврдимо градиво, размонтирали смо постојећи у дневној соби. На основи теоријских сазнања и мало практичне вежбе, успешно смо обавили задатак – била сам срећна због те мале ствари коју сам постигла. Живот је у ситницама...

***

Има још прича из мог живота у иностранству, али засад оволико.

К. Петровић