Наша деца

Преостало је само да још нешто испричам о нашој дјеци, о нашој новој генерацији, онима због којих смо се, у крајњој линији, и запутили тако далеко, преко баре.

Кад смо стигли у Канаду, били су бебе, неки у колицима, неки проходали, неки још нерођени. Рат је одлучио кад ће и како њихово дјетињство бити прекинуто и настављено на другом крају свијета, а да они тога нису ни били свјесни. Можда је и добро да се не сјећају тога времена, тог животног прелома, растанка с родном земљом и сусрета на новом. Можда су зато и остали наивни и сачувани од гњева и туге због свега што се догодило.

Као мали храбро су се борили са два језика, која су оба учили у исто вријеме. Један се говорио у кући, други у обданишту или школи. Мора да је то изазивало неописив хаос у њиховим радозналим главицама. Прве ријечи су изговарали са некада чудним нагласком, мијешајући два језика како је само њима било логично: „Видјела сам two zekos” или „This is my friend, she speaks наш”. Неки су једноставно одлучили да на енглеско питање одговоре на нашем – као кад је двогодишњег Деју мали комшија Канађанин упитао: „What is your name?”, а он одговорио: „Ја јео кокица.” Незаборавно.

Данас кад су одрасли и кад им је енглески као матерњи језик, једни се јако добро споразумијевају и на нашем. Неки могу да саставе коју реченицу, а неки баш ниједну. „Нема везе”, кажу баке, „главно је да разумију шта им говоримо.”

Године су пролазиле, а они полако одрастали и сазријевали. Током времена научили су да жонглирају живот између двије средине, које су некад биле прилично синхронизоване, а некад дијаметрално различите, и да нађу баланс у коме ће се осјећати добро. На једној страни канадска школа, у којој је све флуидно, гдје се састав разреда и наставници мијењају сваке године и ученик сам бира предмете и активности по вољи, а пријатељи и другари одлазе и долазе, а на другој кућа, у којој постоји структура, гдје се храна припремљена од здравих састојака једе за лијепо постављеним столом, а не с ногу из пластичних посуда за брзу или залеђену готову храну, у којој родитељи забрањују да се са мокром косом изађе напоље у хладно зимско јутро и инсистирају да се на спавање иде на вријеме и да се школским задацима да приоритет. Научили су да се прилагођавају, да нама објашњавају финесе енглеског језика и правила канадског система образовања, модерног сјеверноамеричког тинејџерског живота, а да својим канадским вршњацима приближе вриједности нашег кућног одгоја и занимљивости европског начина размишљања, при том увијек задржавајући морални компас који се само из куће може понијети.

Данас су одрасли људи, у великој већини завршили факултете као изврсни студенти, неки магистрирали и докторирали, уз то се бавили спортом, музиком и добротворним радом. Гледајући нашу кћерку, могу рећи да су постали млади Канађани са просперитетним каријерама, али и грађани свијета, са другачијим системом вриједности, којима је приоритет не само сопствени успјех него и очување планете, правда и стварна елиминација сиромаштва, неједнакости и било какве дискриминације, те заштита болесне дјеце, напуштених и угрожених животиња…

И када нешто од ње потражим, а она окрене своју лијепу главу и погледа ме својим паметним очима, па каже на нашем језику, са чистим сарајевским нагласком: „Немој се ти за то бринут’, ја ти то могу средити”, ја схватим да је мисија због које смо овдје дошли испуњена и да су све борбе и сва одрицања имала своју вриједност и исплатила се.

Весна

Торонто, Канада