Кенгур брдо личи на Шаторњу

Јесен у Аустралији је најлепше годишње доба за мене. У ово време прохладне ноћи, топли дани и редовне падавине разбуде природу приспалу током врућег лета, па све поново зазелени и прорасте. Дрвеће које су донели досељеници из Европе дода бескрајном зеленилу јесење боје те се дојучерашњи полусасушени пејзаж за неколико недеља претвори у привлачну шареницу. Виногради су обрани и коначно одлазе на заслужени одмор.

Црвенкастожути чокоти као да дремуцкају у реду један иза другога, чекајући да им отпадне лишће и начисто заспе да скупе снагу за следећу сезону. Крај у коме радим сад неодољиво подсећа на крајеве око Опленца, где се шумарци, виногради, воћњаци и ливаде чврсто држе за падине и одолевају рекама и потоцима да их свуку у своје јаруге. Навикло се око да у свему види оно што је на памети, па ми сад Кенгур брдо личи на Шаторњу!

 На путу до посла слушам јутарње вести на радију. На истоку старе приче, на западу ништа ново. Из дана у дан вести као да се понављају и, што неко рече, не морају да штампају новине сваки дан, доста је да промене датум. Не помаже ако промениш станицу, сви причају исто. Ваљда се у ово време глобализације сви снабдевају новостима из истог извора.

Обично вести започињу бомбастом најавом већ виђеног; разоткривен локални криминалац, застој у саобраћају, пијан фудбалер разбио кола, затвара се још једна фабрика… Рекло би се да нема ништа ново јер се пажљивим сервирањем и понављањем истих тема из дана у дан важност сваке вести смањује. Тако проблеми које једно друштво треба да реши постају свакодневица, а ми се на њих навикавамо, престајемо да их видимо као нешто што нам смета и отежава живот.

Редовни су извештаји о вредностима акција на најпознатијим берзама. Иако већина становништва нити има новац уложен у акције, нити разуме како берзе функционишу, сваки дан се детаљно извештава о кретању вредности имагинарног капитала. Либерални капитализам функционише тако што се сви колективно брину и плаћају кад вредност акција пада, а појединачно се радује и богати мали број оних који се овајде кад исте расту.

Ни преглед активности политичких актера пред надолазеће изборе није много занимљивији. И овде се политичари утркују ко ће се сликати са више беба, статирати у фабрици у наранџастом прслуку, огромним заштитним наочарима и нахереним пластичним шлемом, придружити се тиму на бициклима, поносно држати за рукохват у новој јединици јавног превоза. И наравно, већ виђено, грле се телад приликом посете пољопривредним произвођачима, једине од избора до избора. Хвале се напори руралних прегалаца да одрже земљу и произведу хране за све нас, па чак може и претећи за извоз.

Политичари се углавном обраћају онима који се могу груписати по било ком основу и колективно се могу убедити да баш партија и наравно политичар коме припада има разумевања за њихове проблеме. Смишљено се одабирају хомосексуалци, гладни пензионери, самохране мајке, љубитељи моторних возила, мање религијске групе, ратни ветерани, бициклисти, бескућници и сви остали који се осећају запостављени на било који начин. Тиме се они сврставају у скупину себи сличних и одмах се осећају боље јер више нису сами са својом бригом, лакше се пати колективно.

И одговорност политичара за њихове боли се смањује кад се подршка сапатника нађе. Кад их дотични политичар има тако распоређене у поједине кланове, формиране по било ком основу, следећи корак је да их натутка једне против других. Читава предизборна кампања је испресецана расправама између оних који се труде да докажу да је њихова мука већа и да је помоћ баш њима неопходна а остали могу да сачекају боља времена.

И на крају, лукави политичари почињу да се са њима идентификују, намећу као арбитри у њиховим расправама, па чак и као њихови заштитници. Тако се коначно сва одговорност за постојећу ситуацију и наравно будуће проблеме са политичара сваљује на трпиоце.

А они, што један Врањанац ономад рече, увијају се око њих као ручна колица са полупразном гумом, безобразно траже да заокруже њихово име на листи. Од тога сви имају користи осим оних који припадају у више него једну категорију. Ако самохрана мајка нема кућу, воли да вози бицикл а нема стазе и брине се због глобалног загревања – њој ће бити тешко да се определи у који табор да се сврста. Она тада постаје део нас, обичних грађана који се брину о свему и свачему, али их нико за мишљење не пита.

Политика белог човека овде и даље доминира. Само повремено се неко појави да се правим Аустралцима извини за отету децу, неправедну прошлост или неплаћене наднице. Овде се махом помињу лоша дела и пропусти оних који одавно нису са нама а данас је наводно све како треба. А није.

Годинама се води полемика јесу ли Европљани окупирали или само населили празне просторе, натежу се око питања треба ли да се изједначе и уставом загарантују сва права становништву које је овде бар 40.000 година живело пре него што су Европљани дошли!

Поставља се питање јесмо ли сви једнаки! Као код Орвела, још увек има много оних који мисле да су неки „једнакији” од других и питање да се први Аустралци макар упишу у Устав у недоглед се пролонгира. Уместо да буду довољно храбри и исправе грешке из прошлости, политичари се углавном баве сами собом, обећавају највише пре избора а дају од себе најмање да избегну грешке после избора, све у припреми за следеће.

Питали су једанаестогодишњаке у школама шта мисле какви народни представници треба да буду. Деца као деца, искрена и неискварена се сложише да неко ко народ води не само да треба да зна шта је најбоље да се сад ради него да препозна шта ваља чинити да нам будућност буде боља. Даље деца рекоше: вођа не треба да нам каже шта ми да радимо, него треба да нас надахне да сами мислимо шта нам је најбоље.

Е, децо моја, мислим, Домановић је написао једну поучну причу о вођи, ви је нисте читали, али ћете је нажалост доживети кад поодрастете.

Где смо ми у свему овоме? Као појединци, већина од нас жели миран живот, напредак и добру перспективу за децу, зараду за старост и остале стварчице које нас чине корисним. У политику се, осим што смо обавезни да гласамо, углавном не мешамо. Као група, део становништва Србије приморана да своју земљу напусти, ми вероватно немамо јасно дефинисан став шта хоћемо. Све наше културне, верске и спортске активности одраз су жеље да се веза са матицом одржи и Србија представи новим суграђанима у што бољем светлу. Нова генерација емиграната је поносна на своје порекло и радо наступа у име своје земље. Тако су се овде, у последњих двадесетак година, активности наше дијаспоре преселиле из задимљене кафане у позоришта и концертне дворане, са опасних улица на тениске терене.

Нова средства за комуникацију, лакше путовање и глобализација нам помажу да се са матицом одржи добра веза. Јуче сам добио слику заруделих малина у Драгачеву, и то је било довољно да се за тренутак осетим као да сам код куће. Гледам слику на екрану, анализирам облаке, пробам да замислим колико је шума иза братовог малињака израсла откако сам тамо био. Види се у даљини да је комшија користио розикасте боје да офарба кућу. Па нека, велим, доста су је кречили у бело, мало веселих тонова није на одмет. И тако ми дошло да се примакнем екрану и помиришем малине, залутале мисли…

Одавде до Србије подалеко, историја, култура, економија и многе друге ствари дијаметрално различите, али гле чуда, политичари готово идентични. Читам како се србијански парламент формирао после потоњих избора и препознајем карактере сличне овдашњим, (без)карактере који се баве собом а не пословима за које су изабрани. Па пошто, због недостатка правих врлина, не могу да себе уздигну они срозавају противнике, обарају их у блато и пробају да се преко њих успужу до сопственог сјаја.

Дошли неки у парламент па веле онима што су се устоличили: немојте да крадете. Престаћемо кад ви вратите оно што сте пре нас покрали, одговарају они одозго онима што су тренутно доле. Воде се полемике ко је боље ухлебио жену, синовца или сина у управном одбору јавног предузећа које сигурно тоне и продаће се јевтино кад довољно потоне. Уместо да пензионерима објасне ко је упропастио и истањио њихову уштеђевину, те су они сад полугладни, да народу кажу што нам је земља крња, да деци објасне да се дипломе не купују него добијају кад се школа заврши, они полемишу је ли Недић био већи патриота од Ђиласа или издајник, или обрнуто или и једно и друго.

Сећам се из детињства две старије жене из мог села како се расправљају док с јесени чувају овце. Свака је на својој страни, савија седам-осам оваца у стадо и нада се да ће оној другој овце утећи у маглу да се погубе или преједу класа са крстина па надују и обноћ поцркају. Не подносе једна другу, не говоре још од Илиндана.

Одједном се од гробља зачују гавранови, доносе несрећу или смрт, како се у мом крају верује. Ид’те код ње, обрецне се једна баба на птице, као да је оне разумеју. Ете вам ње, ид’те одакле сте дошли, одговара друга баба из магле. Као и две доконе бабе што се кроз грак гавранова свађају преко искрзале ограде, наши се политичари преко својих недела прегоне о нашем трошку. А нас бриге остарише, док нам време пролази, и у иностранству и у домовини. Шта нам је чинити? Хоће ли овакве вође бити добар узор нашој деци? Хоће ли их ови овакви инспирисати да постану бољи људи?