Kengur brdo liči na Šatornju

Jesen u Australiji je najlepše godišnje doba za mene. U ovo vreme prohladne noći, topli dani i redovne padavine razbude prirodu prispalu tokom vrućeg leta, pa sve ponovo zazeleni i proraste. Drveće koje su doneli doseljenici iz Evrope doda beskrajnom zelenilu jesenje boje te se dojučerašnji polusasušeni pejzaž za nekoliko nedelja pretvori u privlačnu šarenicu. Vinogradi su obrani i konačno odlaze na zasluženi odmor.

Crvenkastožuti čokoti kao da dremuckaju u redu jedan iza drugoga, čekajući da im otpadne lišće i načisto zaspe da skupe snagu za sledeću sezonu. Kraj u kome radim sad neodoljivo podseća na krajeve oko Oplenca, gde se šumarci, vinogradi, voćnjaci i livade čvrsto drže za padine i odolevaju rekama i potocima da ih svuku u svoje jaruge. Naviklo se oko da u svemu vidi ono što je na pameti, pa mi sad Kengur brdo liči na Šatornju!

 Na putu do posla slušam jutarnje vesti na radiju. Na istoku stare priče, na zapadu ništa novo. Iz dana u dan vesti kao da se ponavljaju i, što neko reče, ne moraju da štampaju novine svaki dan, dosta je da promene datum. Ne pomaže ako promeniš stanicu, svi pričaju isto. Valjda se u ovo vreme globalizacije svi snabdevaju novostima iz istog izvora.

Obično vesti započinju bombastom najavom već viđenog; razotkriven lokalni kriminalac, zastoj u saobraćaju, pijan fudbaler razbio kola, zatvara se još jedna fabrika… Reklo bi se da nema ništa novo jer se pažljivim serviranjem i ponavljanjem istih tema iz dana u dan važnost svake vesti smanjuje. Tako problemi koje jedno društvo treba da reši postaju svakodnevica, a mi se na njih navikavamo, prestajemo da ih vidimo kao nešto što nam smeta i otežava život.

Redovni su izveštaji o vrednostima akcija na najpoznatijim berzama. Iako većina stanovništva niti ima novac uložen u akcije, niti razume kako berze funkcionišu, svaki dan se detaljno izveštava o kretanju vrednosti imaginarnog kapitala. Liberalni kapitalizam funkcioniše tako što se svi kolektivno brinu i plaćaju kad vrednost akcija pada, a pojedinačno se raduje i bogati mali broj onih koji se ovajde kad iste rastu.

Ni pregled aktivnosti političkih aktera pred nadolazeće izbore nije mnogo zanimljiviji. I ovde se političari utrkuju ko će se slikati sa više beba, statirati u fabrici u narandžastom prsluku, ogromnim zaštitnim naočarima i naherenim plastičnim šlemom, pridružiti se timu na biciklima, ponosno držati za rukohvat u novoj jedinici javnog prevoza. I naravno, već viđeno, grle se telad prilikom posete poljoprivrednim proizvođačima, jedine od izbora do izbora. Hvale se napori ruralnih pregalaca da održe zemlju i proizvedu hrane za sve nas, pa čak može i preteći za izvoz.

Političari se uglavnom obraćaju onima koji se mogu grupisati po bilo kom osnovu i kolektivno se mogu ubediti da baš partija i naravno političar kome pripada ima razumevanja za njihove probleme. Smišljeno se odabiraju homoseksualci, gladni penzioneri, samohrane majke, ljubitelji motornih vozila, manje religijske grupe, ratni veterani, biciklisti, beskućnici i svi ostali koji se osećaju zapostavljeni na bilo koji način. Time se oni svrstavaju u skupinu sebi sličnih i odmah se osećaju bolje jer više nisu sami sa svojom brigom, lakše se pati kolektivno.

I odgovornost političara za njihove boli se smanjuje kad se podrška sapatnika nađe. Kad ih dotični političar ima tako raspoređene u pojedine klanove, formirane po bilo kom osnovu, sledeći korak je da ih natutka jedne protiv drugih. Čitava predizborna kampanja je ispresecana raspravama između onih koji se trude da dokažu da je njihova muka veća i da je pomoć baš njima neophodna a ostali mogu da sačekaju bolja vremena.

I na kraju, lukavi političari počinju da se sa njima identifikuju, nameću kao arbitri u njihovim raspravama, pa čak i kao njihovi zaštitnici. Tako se konačno sva odgovornost za postojeću situaciju i naravno buduće probleme sa političara svaljuje na trpioce.

A oni, što jedan Vranjanac onomad reče, uvijaju se oko njih kao ručna kolica sa polupraznom gumom, bezobrazno traže da zaokruže njihovo ime na listi. Od toga svi imaju koristi osim onih koji pripadaju u više nego jednu kategoriju. Ako samohrana majka nema kuću, voli da vozi bicikl a nema staze i brine se zbog globalnog zagrevanja – njoj će biti teško da se opredeli u koji tabor da se svrsta. Ona tada postaje deo nas, običnih građana koji se brinu o svemu i svačemu, ali ih niko za mišljenje ne pita.

Politika belog čoveka ovde i dalje dominira. Samo povremeno se neko pojavi da se pravim Australcima izvini za otetu decu, nepravednu prošlost ili neplaćene nadnice. Ovde se mahom pominju loša dela i propusti onih koji odavno nisu sa nama a danas je navodno sve kako treba. A nije.

Godinama se vodi polemika jesu li Evropljani okupirali ili samo naselili prazne prostore, natežu se oko pitanja treba li da se izjednače i ustavom zagarantuju sva prava stanovništvu koje je ovde bar 40.000 godina živelo pre nego što su Evropljani došli!

Postavlja se pitanje jesmo li svi jednaki! Kao kod Orvela, još uvek ima mnogo onih koji misle da su neki „jednakiji” od drugih i pitanje da se prvi Australci makar upišu u Ustav u nedogled se prolongira. Umesto da budu dovoljno hrabri i isprave greške iz prošlosti, političari se uglavnom bave sami sobom, obećavaju najviše pre izbora a daju od sebe najmanje da izbegnu greške posle izbora, sve u pripremi za sledeće.

Pitali su jedanaestogodišnjake u školama šta misle kakvi narodni predstavnici treba da budu. Deca kao deca, iskrena i neiskvarena se složiše da neko ko narod vodi ne samo da treba da zna šta je najbolje da se sad radi nego da prepozna šta valja činiti da nam budućnost bude bolja. Dalje deca rekoše: vođa ne treba da nam kaže šta mi da radimo, nego treba da nas nadahne da sami mislimo šta nam je najbolje.

E, deco moja, mislim, Domanović je napisao jednu poučnu priču o vođi, vi je niste čitali, ali ćete je nažalost doživeti kad poodrastete.

Gde smo mi u svemu ovome? Kao pojedinci, većina od nas želi miran život, napredak i dobru perspektivu za decu, zaradu za starost i ostale stvarčice koje nas čine korisnim. U politiku se, osim što smo obavezni da glasamo, uglavnom ne mešamo. Kao grupa, deo stanovništva Srbije primorana da svoju zemlju napusti, mi verovatno nemamo jasno definisan stav šta hoćemo. Sve naše kulturne, verske i sportske aktivnosti odraz su želje da se veza sa maticom održi i Srbija predstavi novim sugrađanima u što boljem svetlu. Nova generacija emigranata je ponosna na svoje poreklo i rado nastupa u ime svoje zemlje. Tako su se ovde, u poslednjih dvadesetak godina, aktivnosti naše dijaspore preselile iz zadimljene kafane u pozorišta i koncertne dvorane, sa opasnih ulica na teniske terene.

Nova sredstva za komunikaciju, lakše putovanje i globalizacija nam pomažu da se sa maticom održi dobra veza. Juče sam dobio sliku zarudelih malina u Dragačevu, i to je bilo dovoljno da se za trenutak osetim kao da sam kod kuće. Gledam sliku na ekranu, analiziram oblake, probam da zamislim koliko je šuma iza bratovog malinjaka izrasla otkako sam tamo bio. Vidi se u daljini da je komšija koristio rozikaste boje da ofarba kuću. Pa neka, velim, dosta su je krečili u belo, malo veselih tonova nije na odmet. I tako mi došlo da se primaknem ekranu i pomirišem maline, zalutale misli…

Odavde do Srbije podaleko, istorija, kultura, ekonomija i mnoge druge stvari dijametralno različite, ali gle čuda, političari gotovo identični. Čitam kako se srbijanski parlament formirao posle potonjih izbora i prepoznajem karaktere slične ovdašnjim, (bez)karaktere koji se bave sobom a ne poslovima za koje su izabrani. Pa pošto, zbog nedostatka pravih vrlina, ne mogu da sebe uzdignu oni srozavaju protivnike, obaraju ih u blato i probaju da se preko njih uspužu do sopstvenog sjaja.

Došli neki u parlament pa vele onima što su se ustoličili: nemojte da kradete. Prestaćemo kad vi vratite ono što ste pre nas pokrali, odgovaraju oni odozgo onima što su trenutno dole. Vode se polemike ko je bolje uhlebio ženu, sinovca ili sina u upravnom odboru javnog preduzeća koje sigurno tone i prodaće se jevtino kad dovoljno potone. Umesto da penzionerima objasne ko je upropastio i istanjio njihovu ušteđevinu, te su oni sad polugladni, da narodu kažu što nam je zemlja krnja, da deci objasne da se diplome ne kupuju nego dobijaju kad se škola završi, oni polemišu je li Nedić bio veći patriota od Đilasa ili izdajnik, ili obrnuto ili i jedno i drugo.

Sećam se iz detinjstva dve starije žene iz mog sela kako se raspravljaju dok s jeseni čuvaju ovce. Svaka je na svojoj strani, savija sedam-osam ovaca u stado i nada se da će onoj drugoj ovce uteći u maglu da se pogube ili prejedu klasa sa krstina pa naduju i obnoć pocrkaju. Ne podnose jedna drugu, ne govore još od Ilindana.

Odjednom se od groblja začuju gavranovi, donose nesreću ili smrt, kako se u mom kraju veruje. Id’te kod nje, obrecne se jedna baba na ptice, kao da je one razumeju. Ete vam nje, id’te odakle ste došli, odgovara druga baba iz magle. Kao i dve dokone babe što se kroz grak gavranova svađaju preko iskrzale ograde, naši se političari preko svojih nedela pregone o našem trošku. A nas brige ostariše, dok nam vreme prolazi, i u inostranstvu i u domovini. Šta nam je činiti? Hoće li ovakve vođe biti dobar uzor našoj deci? Hoće li ih ovi ovakvi inspirisati da postanu bolji ljudi?