Tag: moj život u inostranstvu

Posle godina i godina provedenih u inostranstvu, mi deca gastarbajteri polako zaboravljamo naš divan jezik. Nemojte me pogrešno shvatiti, u srpskom društvu se i dalje priča srpski i rolamo naše r baš kao što treba da zvuči u brzalici ‘riba ribi grize rep’. Tu nema pogovora. Još kad dodaš to da možeš da pričaš šta hoćeš u metrou i da te niko ne razume, onda je to dodatni bonus, pa što pričati na...

“Mislim da vam nisu potrebni antibiotici”, kaže mi doktor pošto mi je pregledao grlo.“ Ali, zaista me boli i izgleda upaljeno”, ja i dalje insistiram. Konačno, on nerado pristaje i daje mi recept. To je bio moj prvi susret sa doktorom F, engleskim lekarom, plavkasto-smeđe kose i plavih očiju. Ordinacija je bila smeštena u jednoj privatnoj kući specijalno adaptiranoj u te svrhe. Bilo mi je...

Grupa srpskih građana putuje sa našim eminentnim političarem do Brisela, preko Rima, Pariza i Berlina. Svi nasmejani, sa zastavom u rukama i ponekim sendivičem, razapeti preko srednjih strana popularnih novinskih magazina. Svi mi šalju poruke “Živeo nam Oktoberfest, vidimo se iduće godine”. U tom talasu ekstaze i poletnog zanosa belog šengena u kome su se svi upućivali u zemlje zapadne Evrope, ja...

Ostavih za sobom neka sećanja, imena i slova. Spakovah samo ona sećanja, koja su me usput gađala, poput strela. Neka od njih su me i pogađala. Nekima sam dala imena, a od nekih su ostali samo neki daleki, vremenom izbledeli likovi. Nekim likovima sam ja namerno izmenila imena. Od nekih imena sam zadržala samo prva slova, jer na to imam puno pravo, a to sam naučila od Engleza. Neka sećanja su me...

Počinjem ovu priču sećanjem na Šopena, koji je svuda nosio sa sobom grudvu poljske zemlje. Nastavljam je stihovima Džonija Štulića: Poljska U mom srcu mazurka Poljska nije nikad dala kvislinga. U nastavku priče moram da složim i sećanja na kolege iz Poljske, sa kojima sam u 90- im radila u internacionalnoj firmi. Želeli su tada u svom očaju na svaki način da ostanu na ovom ostrvu Velike...

Sa vrha Ramblasa, barselonske Knez Mihajlove, 25. decembra 2008. oko pola dva, kada se većina barselonaca upućuje ka rodbinskim kućama ili priprema da dočeka familiju, krenula sam u šetnju gradom da vidim ko i kako mora ili može sebi da dopusti da preskoči da tradicionalno obeleži božićni dan nezaobilaznim ručkom. Srž katoličkog društva dokučila sam upravo kroz reference vezane za ovaj sveti...

Roterdam, početkom devedesetih prošlog veka: „Dobili ste milion dolara na lutriji. Šta ćete uraditi?“, pita me ozbiljno službenica jedne velike multinacionalne firme. Sedim u njenoj kancelariji, ispred velikog radnog stola, gde sam došao sa namerom da joj objasnim da sam baš ja, rođen u Beogradu, koji govori srpski kao maternji a njihov jezik sa naglaskom, najbolji kandidat za to...

Barselona na prvi pogled ima – sve. Fantastičnu klimu, more – meni je na šest ćoškova od kuće plaža sa žutim peskom, ogromna, čista, gde Kineskinje masiraju za pet eura, zatim arhitekturu (Gaudi je samo jedan od..) muzeje, najrazličitije spomenike kulture, delove grada koji liče na Rovinj ili Veneciju, druge koji su poput Menhetna, pa čak i jedan poput beogradske Dunav stanice... ali,...