Таг: мој живот у иностранству

После година и година проведених у иностранству, ми деца гастарбајтери полако заборављамо наш диван језик. Немојте ме погрешно схватити, у српском друштву се и даље прича српски и роламо наше р баш као што треба да звучи у брзалици ‘риба риби гризе реп’. Ту нема поговора. Још кад додаш то да можеш да причаш шта хоћеш у метроу и да те нико не разуме, онда је то додатни бонус, па што причати на...

“Мислим да вам нису потребни антибиотици”, каже ми доктор пошто ми је прегледао грло.“ Али, заиста ме боли и изгледа упаљено”, ја и даље инсистирам. Коначно, он нерадо пристаје и даје ми рецепт. То је био мој први сусрет са доктором Ф, енглеским лекаром, плавкасто-смеђе косе и плавих очију. Ординација је била смештена у једној приватној кући специјално адаптираној у те сврхе. Било ми је...

Група српских грађана путује са нашим еминентним политичарем до Брисела, преко Рима, Париза и Берлина. Сви насмејани, са заставом у рукама и понеким сендивичем, разапети преко средњих страна популарних новинских магазина. Сви ми шаљу поруке “Живео нам Октоберфест, видимо се идуће године”. У том таласу екстазе и полетног заноса белог шенгена у коме су се сви упућивали у земље западне Европе, ја...

Оставих за собом нека сећања, имена и слова. Спаковах само она сећања, која су ме успут гађала, попут стрела. Нека од њих су ме и погађала. Некима сам дала имена, а од неких су остали само неки далеки, временом избледели ликови. Неким ликовима сам ја намерно изменила имена. Од неких имена сам задржала само прва слова, јер на то имам пуно право, а то сам научила од Енглеза. Нека сећања су ме...

Почињем ову причу сећањем на Шопена, који је свуда носио са собом грудву пољске земље. Настављам је стиховима Џонија Штулића: Пољска У мом срцу мазурка Пољска није никад дала квислинга. У наставку приче морам да сложим и сећања на колеге из Пољске, са којима сам у 90- им радила у интернационалној фирми. Желели су тада у свом очају на сваки начин да остану на овом острву Велике...

Са врха Рамбласа, барселонске Кнез Михајлове, 25. децембра 2008. око пола два, када се већина барселонаца упућује ка родбинским кућама или припрема да дочека фамилију, кренула сам у шетњу градом да видим ко и како мора или може себи да допусти да прескочи да традиционално обележи божићни дан незаобилазним ручком. Срж католичког друштва докучила сам управо кроз референце везане за овај свети...

Ротердам, почетком деведесетих прошлог века: „Добили сте милион долара на лутрији. Шта ћете урадити?“, пита ме озбиљно службеница једне велике мултинационалне фирме. Седим у њеној канцеларији, испред великог радног стола, где сам дошао са намером да јој објасним да сам баш ја, рођен у Београду, који говори српски као матерњи а њихов језик са нагласком, најбољи кандидат за то...

Барселона на први поглед има – све. Фантастичну климу, море – мени је на шест ћошкова од куће плажа са жутим песком, огромна, чиста, где Кинескиње масирају за пет еура, затим архитектуру (Гауди је само један од..) музеје, најразличитије споменике културе, делове града који личе на Ровињ или Венецију, друге који су попут Менхетна, па чак и један попут београдске Дунав станице... али,...