Моја Барселона, моја Каталуња

Сећам се да када смо решили да кренемо за Шпанију, септембра 1991. године, прва мисао ми је била (пошто смо наравно ишли у тоталну неизвесност): "Па добро, то је земља Дон Кихота". "И онда си дошла и видела да је ово земља Санча Пансе" како је у моје име правилно исказао моје утиске убрзо потом један овдашњи пријатељ када сам му испричала мој почетни ентузијазам, још пре него што сам се овде затекла.

Шпанија је заиста земља златне средине. Томе је допринела и клима, дивна, са преко 300 сунчаних дана годишње, бар у Барселони. Али сунце не подстиче дубоке мисли нити комплексан карактер. Моји студенти рецимо (у питању су хуманистичке науке) углавном гледају само како да прођу испит, и у стању су да дођу да моле као клинци, без стида па самим тим ни поштовања, ни према самима себи, за неку шестицу. "Не можеш да прођеш (овде сви говоре једни другима "ти", чак и деца професорима у основној школи) када си написао Платон и Аристотел малим словом. "Али нисам се сетио, мислим знам да се пише великим али био сам нервозан на испиту", и у том стилу.

Ја мислим да је тој некој "наивној површности" и недостатку озбиљности и ригорозности допринела клима. Све је лакше, без оне трасцеденталности коју рецимо имамо ми и та назовимо "површност" нема само лоше стране.

Уопште, мислим да сви ми који смо отишли из Југе имамо врло критички однос према земљама у којима се налазимо. Прво, јер човек у туђини стекне навику да пореди најгоре са земљом у којој је, са најбољим из оне из које је отишао. То је готово увек тако. Пре неки дан сам наишла на једну индијску пословицу која каже: "Боље несрећан код куће него срећан у туђини". Многи људи - у које се додуше ја не убрајам - заиста тако мисле.

А онда треба признати да смо сви ми, мислим ми из бивше Југославије, на неки начин, били размажени. Заправо доста (превише?) смо добро живели. Већина се тако зачуди кад види како је на Западу уобичајено да се истовремено ради и студира и трбухом за крухом, т.ј. радити да би се (пре)живело је синдром која је већина нас упознала тек када смо отишли. Далеко од ушушканости, вишка времена, опуштеног ритма и лепог дружења које памтимо у неким рецимо златним ’80- им. Зато не верујем да Мароканци, Африканци или емигранти из Јужне Америке који су дошли у Шпанију имају исте утиске као ја.

Шта су били неки први утисци по доласку у Шпанију, пре додуше сада већ 16 година, који су опстали до данашњих дана? Да су људи некако униформнији, више налик једни на друге него "код нас". Самим тим кроз године сам им упознала можда и највећу ману: не воле оне који се истичу у било ком погледу. Медиокритетство ти може дати већу прођу у Шпанији него изузетност. Зато је Дон Кихот дубоко шпански и дубоко трагичан лик. "Ја сам се Санчо родио да живим умирући, а ти да умреш зваћући" сликовито је и ненадмашно Сервантес сажео у овим речима две Шпаније, и судбину изолованог појединца који није спреман да се утопи у масу. Борба са ветрењачама је у том контексту још и луксузнија од донкихотовских судбинских прича. Јесте медиокритетство и завист универзална ствар, али у Шпанији поприма једну нарочито настрану димензију.

Али ваља некада ствари изврнути и нашалити се и на сопствени рачун. Јер испашће да је у свим земљама где смо посејани све горе него код нас па ће нас се с правом питати, па зашто онда седите тамо? Ја мислим да је баш чар живети негде где си релативно јединствен са својом перцепцијом реалности, са својим обичајима, наравно ако те разлике нису непремостиве нити се тичу неких суштинских питања. Јер човек боље учи када усваја нешто што му није било дато од рођења.

Самим тим има и већу могућност избора. Ја сам рецимо постала уреднија и организованија. Од исмевања картезијанске логике "свака ствар на свом месту" схватила сам да је тачно да се стварно боље користи време ако се не пропагира политка "стваралачког хаоса" до краја живота. Мада наравно да до радикалних примена никада не дође.

Културолошка разлика је озбиљан феномен. Она може да буде егзотична али мислим да смо ми слабо толерантни у том погледу. Рећи ћемо да је то и зато што је лакше прилагодити се на нас, и наше "словенске обичаје". Ту долази низ општих места (а сви знамо да у општим местима има битан део истине): па ми смо топлији, спонтанији итд.итд. Једном сам се тако наљутила на свог каталонског пријатеља јер је устао да донесе уље и сирће које је стајало мени на дохват руке, а он је морао да обиђе читав круг око стола. За њега је то била, пошто је друга особа (у вом случају ја)  претходно све припремила, једина нормална варијанта и део њему уграђеног васпитања, а ја сам то протумачила као недостатак блискости и балкански презрела његов гест до увреде.

Без обзира колико смо већ обоје навикли на "кутуролошку разлику" никада нико није довољно спреман на оно што у неком тренутку, било ком, чак и највеће бонаце, може да затутњи, пре свега због тога што поготову онај који није из дате средине има потребу да је прилагоди себи, а не обрнуто, па макар да то и није боље по њега. А стихијска снага коју ми имамо је нешто што ван наших простора изазива и симпатије и зазирање а нама самима тај утисак "да нас не капирају".

Ту негде близу је и наша "искреност" (не стављам под наводнике да би се иронично односила према тој заиста нама својственој црти, ако се може генерализовати, већ ради истицања тога као готово неког концепта). "Имам  утисак да се они сви овде некако емотивно штеде" изговорио је један мој пријатељ из Београда након три недеље проведене у Барселони, и то са својом шпанском девојком коју је претходно упознао у Београду. Е па јесте, а тај утисак да се штеде је појачан тиме што ми радимо обично баш све супротно, трошимо се и кад не би требало нити то и сопствена осећања налажу.

Осим тога са навиком "што на ум то на друм", исто тако није лако опстати у средини која упркос свом лаицизму и даље носи дебело наслеђе католицизма. "Оно што се не каже као да не постоји" могао би бити мото онога што је дубоко усађено у шпанско друштво, а носи печат католичког васпитања и његових последица, а то сликовито приказују и Алмодоварови филмови. "Треба да научиш да се не говори баш увек све што се мисли" сећам се да ми је једном врло добронамерно рекао један пријатељ Шпанац.

Али ја заправо живим у Каталонији, у главном граду те «шпанске Словеније», Барселони, и тај град је подједнако другачији од рецимо Севиље колико и од Београда. И физички, не само ментално. Каталонци за себе не сматрају да су Шпанци и већина их презире оно што се извана сматра типичним шпанским обичајима. Не треба ићи по Барселони и питати за кориду или за кастањете. Исто тако је довољно да их поздравите са "Бон диа" и "Адеу" јер странац који изговори две речи каталонског одмах има отворена многа врата, ако је веровати у то да се "каталонска врата" не отварају лако. И то је мит. Чињеница је да није уобичајено банути ни најближем пријатељу без најаве, али то је више последица американизације и потрошачког друштва него неке каталонске "негостопримљивости".

Занимљиво је, сада ми пада на памет још један сликовитим пример "сличности" и "разлика". Барселона је, с једне стране, прелеп медитерански град где нема шта нема, али истовремено можеш наићи на високе интелектуалце наше генерације који на пример немају појма ко је Брајан Фери. Такве ствари чине да ми из Београда, уопште урбана генерација из бивше Југе, можемо да се осећамо супериорним. Мада у Шпанији то већ почиње када говориш кол’ко тол’ко енглески; овде га говоре јако слабо а и када га знају изговор им је са приметним шпанским акцентом. То је мислим пре свега што увек синхронизују све и немаш апсолутно где да чујеш енглески осим ако идеш у малобројне биоскопске сале где се приказују филмови у "оригиналној верзији". Мада ја лично сваки пут морам да убеђујем овдашње пријатеље да не идемо на синхронизоване филмове јер они сматрају да ако читаш титлове не можеш лепо да гледаш филм.

Анегдота има безброј али треба оставити места и другима. Ово је тек цртица, записана у кућици близу Пубола, усред Емпордана, области северне Каталоније налик на италијанску Тоскану или француску Провансу. У овом региону свако сеоце има своју романичку црквицу, понека чак из 11. века, које имају сличности са нашим средњовековним црквама. Моја најомиљенија из овог краја, Сан Андреу де Педриња, јер је по нечему, пре свега споља, слична Петровој цркви у Новом Пазару. Те старинске црквице су исте боје као и окер камене куће изграђене вековима уназад. Када их између четири и шест обасја поподневно светло, утопљене у пејзаж житних и другојаких поља, па медитеранско небо, све то одаје такав утисак чистоте, лепоте и сређености да то просто милује душу. И када помислим да сам домаћине ове велике куће у оквиру које је та мала коју пријатељски изнајмљујем, сликара Франсеска Касадемонта и његову жену Мари Анђелс, упознала преко православног попа, паре Жоана, исто Каталонца, који на два километра одавде има масију (стара каталонска утврђена кућа) у којој је православна капелица коју је установио, налик на катакомбе где су се окупљали први хришћани, бришу се спољашње разлике и овде у срцу Каталоније стапају се и узајамно обогаћују сви моји светови и идентитети.