Пољска, у мом срцу мазурка

Почињем ову причу сећањем на Шопена, који је свуда носио са собом грудву пољске земље. Настављам је стиховима Џонија Штулића:

Пољска
У мом срцу мазурка
Пољска није никад дала квислинга.

У наставку приче морам да сложим и сећања на колеге из Пољске, са којима сам у 90- им радила у интернационалној фирми. Желели су тада у свом очају на сваки начин да остану на овом острву Велике Британије. Углавном су и успевали у томе, док је Пољска марљиво учила своје лекције о комунизму, паду Берлинског зида и распаду Варшавског пакта.

Када је 2005. године и Пољска примљена у европску унију, онда су образовани Пољаци масовно нагрнули ка западу. А одлазили су из Пољске и они мање образовани. И били су често јефтина радна снага многим послодавцима. Само у Бристол их је тог лета дошло преко 50.000. И свуда су све прилагођавали себи. Они су знали да је боље да све прилагоде себи него, да се они прилагоде свему око себе. Свуда су отварали своје прехрамбене радње.(/slika2)

Колико сам само пута ушла у те радње, видевши панетоне у излогу и сходно томе помисливши да сам на прагу италијанског деликатеса?! Ако то у некој мало већој улици у неком граду и нису успели да ураде, онда се њихова национална храна опет релативно лако налазила на полицама других радњи а и бројних супермаркета. Када би тражили раднике и станаре, тражили су углавном своје земљаке, желећи да им и тако помогну, па су и огласе за те послове и станове писали на пољском језику. Поред њихових огласа и хране свуда наилазим и на њихове новине.

Тако су им безмало пролетеле три године чланства у Европској Унији па сада, само три године касније, кад је запад захватио финансијски цунами и глобална криза за коју још нико нема глобално решење, Пољаци су почели да се прво спорадично а онда и масовно враћају у Пољску, која је у поређењу са западом сада права пословна и финансијска оаза. Окренуо се точак среће.

Најбољи показатељ успешности једне земље данас је у чињеници да се у њу враћају њени одливени мозгови а Пољаци се враћају јер се Пољска у међувремену изградила и стабилизовала. Враћају се своме језику, својој култури и оном традиционалном фамилијарном окружењу. Враћају се и да у Пољској слушају Шопена. Неки, колико видим и остају. Спавају на улицама и хране се у њиховим црквама, јер немају довољно новца ни за карту . А ако је веровати оним Пољацима које срећем и који су овде већ дуже време, враћају се само они који су скоро отишли из Пољске.

И као да опет чујем Џонија :
Пољска, у мом срцу мазурка...