Лепе и не тако лепе стране Барселоне

Барселона на први поглед има – све. Фантастичну климу, море – мени је на шест ћошкова од куће плажа са жутим песком, огромна, чиста, где Кинескиње масирају за пет еура, затим архитектуру (Гауди је само један од..) музеје, најразличитије споменике културе, делове града који личе на Ровињ или Венецију, друге који су попут Менхетна, па чак и један попут београдске Дунав станице... али, АЛИ, али... драги читаоче, да ли ћеш веровати да је много безбеднији Београд од Барселоне? Да ли се ту код вас причало о атентату који су спремали у барселонском метроу неки пакистански припадници Ал Каиде? Успут смо сазнали за извештај ЦИА да је Шпанија нарочито привлачна исламским терористима. Баш зато што овде хрле туристи, и што би било жешће ефектно да разарају у граду у који хрли пола планете, и у коме живи и ради чак и познати Роналдињо.

Барселона је током 17 година од када сам ја дошла прилично променила изглед, не само спољашњи, већ и душу. Донекле је заправо продала душу. Масовном туризму и свему што он носи («шљ» ресторани и услуга, адаптирање свих простора по мери јефтиног туристе и сл.). Барселонци су стали овде да се осећају као сувишни. Па чак и ја, која себе сматрам Барселонком (и Београђанком), имам тај непријатан дојам. Дошло је време да се бежи из центра. Гужва је некада таква (поред свих светских конгреса и хиљада туриста који могу low cost компанијама да долете за 30 еура, у барселонску се луку укотљавају бродови капацитета и до 12 хиљада људи!) да полиција моја да регулише гужву у центру међу пешацима (“Циркулиши!!”).

Пијани Шкоти нарочито воле да купе мексичке шешире које онда натакнуте на главу носе кући као сувенир “из Шпаније”, вероватно немајући појма да су заправо у Каталонији, а да тај шешир није везан ни за шпанску културу већ за земљу даљу него што је њихово британско острво, а на коме је пиће битно скупље него у Барси, па се исплати доћи на тзв «пивски викенд». 

Феномен low cost компанија је једно савремено антрoполошко искуство без премца, као што су некада биле аутобуске станице. Народ куља, укрцава се малтене у гаћама и папучама, вуче огроман пртљаг као ручни да би избегао да плати за исти...

Што се тиче Барселонаца, они су видели како се демографска слика града потпуно променила у протеклих 10-15 година. Поред Мароканаца којих је увек било, многи Африканци који некада буквално допливавају до обала Иберијског полуострва такође заврше овде на северу Шпаније, затим поменути Пакистанци чија је комуна овде најбројнија у односу на све земље Западне Европе, Кинези који су освојили добар део трговачког центра, онда Украјинци, Румуни и Бугари- којима је још пре доста година била отворена граница без виза те најлуксузнијим авенијама града не можеш да продјеш од румунских циганчица са децом које просе, и наравно Латиноамериканци, вероватно најбројнија емигрантска група, према којима постоји жешћи расизам.

Шпанци, већина рекла бих, третирају латиноамериканце прилично шовинистички, и то не само оне индијанске крви, већ уопште. С једне стране, држава им даје олакшице у односу на друге странце (потребно им је, рецимо, само пет година боравка да би тражили држављанство а не десет као свима другима), јер су их колонизовали и тлачили па с дипломатске тачке гледишта то мора, али с друге, не признају их никако као једнаке себи.

Уопште, Шпанија је земља која, пошто влада правило златне средине (“Не таласај”, да кажемо то популарније) слабо толерише различитост. Било какву.
А проблем је што су прилично искомплекисарани као нација, у целини. Мислим да је томе допринео католицизам. А као што је знано, комплекс изазива завист, а завист, између многих других зала, и нетолерантност. И ето нам експлозивне комбинације.

“Како је нескромне изјаве дао овај ваш тенисер” каже ми један колега сада кад је Ђоковић освојио куп. “То је вама Србима национална особина”, додаје. «Па мајку му јер је време да се буде скроман и да се човек понаша да је просечан кад није!”, мислим се у себи, а део и кажем наглас.

За разлику од многих других западних земаља, овде има веома мало Срба, и уопште људи из бивше YU. Тако да на улици готово никада не чујеш некога да прича “наш” језик. Мада има пуно, пуно особина и ствари због којих се наши људи, када се упуте ка овамо, можда и више него ми што овде живимо, овде осећају “као код куће”, или једноставно уживају. У клопи, у сунцу, у привидној опуштености људи, у свему што има да се види.

Али о томе у следећем тексту...