Време и обичаји

Вероватно да оно на шта се ми најтеже навикнемо јесте нека врста "дисциплине" коју имају људи на Западу. На пример овде у Шпанији, за коју се (погрешно) верује да је земља «хај-хуј» па се по томе и идентификујемо (такође грешка) може да се деси да када некога питаш дал’ је гладан он прво погледа на сат да би знао шта да ти одговори ( и је ли гладан или није!). О тешкоћама нашег привикавања рекла бих и то да, бар по мом мишљењу, нама доста тешко пада да се нешто мора, нарочито када је друштвени живот у питању, дружење, клопа и то.

Овде не само да постоје много стриктнији обичаји у погледу породичних ручкова, у тачно одређено време, дане итд., већ и рецимо пред Божић сада вечере са фирмом и обавезно запијање, као и оно што они зову "лотес де Навидад", илити "божићни пакетић", с тим што се то овде не дели деци већ ти фирма упакује у корпицу вино, шампањац, неке као каталонске обланде, туроне – што је као ћетен алва рецимо-, пршут (зависи од тога колико си био добар тј. успешан и колико је моћна фирма) дакле све то људи овде схватају под "морање" па су заправо ови предбожићни дани време када мислим овде, понављам, бар у католичкој Шпанији, људи падну у неку врсту хистеричне депресије.

А узрок тога је, рекла бих након 16 предновогодишњих година у Барселони, тај осећај да је то обавеза, куповање поклона свим живима из ближе и даље родбине, дуги дани обавезних ручкова итд. Илустроваћу још једним примером: сваког 24. децембра, за њихово Бадње вече, већ низ година проводим са групом колега код једне пријатељице Аргентинке а поред заједничког пријатељства сви деле још једну битну ствар: мржњу према божићним празницима и породичним обавезама које ови условљавају.

Тако да уместо да буду у кругу фамилија, они се тако окупе 24. аецембра, рецимо и у знак неког протеста и као тријумфа што су, као, анархисти. Све би то било лепо да се онда то Бадње вече не претвори у кукњаву и оговарање божићних обичаја и препричавање, један по један, како, зашто и од када то не подносе... А бојим се да би и њима било исто тако страно оно наше: "Мора само да се умре..."или, како је Достојевски то кроз један лик још боље илустровао: "Ако хоћу ја ускочим, ако нећу, не ускочим".

Једном речју, ако се овде жели бити крајњи алтернативац и анархиста, онда се избегне бар један од три обавезна божићна обеда или макар обавезни мени. Јер унапред се зна не само када се слави већ и шта се једе: на Бадње вече 24. децембра ракови и морски плодови, за божићни ручак 25.-ог супа "карн д’оља" (остаци меса разних врста са пастом) и 26.-ог, за Сан Естебан који се овде нарочито слави, канелони. Тако да ако вам неко каже да 26. децембра није јео канелоне можете сматрати да је апсолутни слободољубиви индивидуалац! А ни ја их нећу јести јер тог дана летим за наш Београд, где се славе најлепше Нове године!