Vreme i običaji

Verovatno da ono na šta se mi najteže naviknemo jeste neka vrsta "discipline" koju imaju ljudi na Zapadu. Na primer ovde u Španiji, za koju se (pogrešno) veruje da je zemlja «haj-huj» pa se po tome i identifikujemo (takođe greška) može da se desi da kada nekoga pitaš dal’ je gladan on prvo pogleda na sat da bi znao šta da ti odgovori ( i je li gladan ili nije!). O teškoćama našeg privikavanja rekla bih i to da, bar po mom mišljenju, nama dosta teško pada da se nešto mora, naročito kada je društveni život u pitanju, druženje, klopa i to.

Ovde ne samo da postoje mnogo striktniji običaji u pogledu porodičnih ručkova, u tačno određeno vreme, dane itd., već i recimo pred Božić sada večere sa firmom i obavezno zapijanje, kao i ono što oni zovu "lotes de Navidad", iliti "božićni paketić", s tim što se to ovde ne deli deci već ti firma upakuje u korpicu vino, šampanjac, neke kao katalonske oblande, turone – što je kao ćeten alva recimo-, pršut (zavisi od toga koliko si bio dobar tj. uspešan i koliko je moćna firma) dakle sve to ljudi ovde shvataju pod "moranje" pa su zapravo ovi predbožićni dani vreme kada mislim ovde, ponavljam, bar u katoličkoj Španiji, ljudi padnu u neku vrstu histerične depresije.

A uzrok toga je, rekla bih nakon 16 prednovogodišnjih godina u Barseloni, taj osećaj da je to obaveza, kupovanje poklona svim živima iz bliže i dalje rodbine, dugi dani obaveznih ručkova itd. Ilustrovaću još jednim primerom: svakog 24. decembra, za njihovo Badnje veče, već niz godina provodim sa grupom kolega kod jedne prijateljice Argentinke a pored zajedničkog prijateljstva svi dele još jednu bitnu stvar: mržnju prema božićnim praznicima i porodičnim obavezama koje ovi uslovljavaju.

Tako da umesto da budu u krugu familija, oni se tako okupe 24. aecembra, recimo i u znak nekog protesta i kao trijumfa što su, kao, anarhisti. Sve bi to bilo lepo da se onda to Badnje veče ne pretvori u kuknjavu i ogovaranje božićnih običaja i prepričavanje, jedan po jedan, kako, zašto i od kada to ne podnose... A bojim se da bi i njima bilo isto tako strano ono naše: "Mora samo da se umre..."ili, kako je Dostojevski to kroz jedan lik još bolje ilustrovao: "Ako hoću ja uskočim, ako neću, ne uskočim".

Jednom rečju, ako se ovde želi biti krajnji alternativac i anarhista, onda se izbegne bar jedan od tri obavezna božićna obeda ili makar obavezni meni. Jer unapred se zna ne samo kada se slavi već i šta se jede: na Badnje veče 24. decembra rakovi i morski plodovi, za božićni ručak 25.-og supa "karn d’olja" (ostaci mesa raznih vrsta sa pastom) i 26.-og, za San Esteban koji se ovde naročito slavi, kaneloni. Tako da ako vam neko kaže da 26. decembra nije jeo kanelone možete smatrati da je apsolutni slobodoljubivi individualac! A ni ja ih neću jesti jer tog dana letim za naš Beograd, gde se slave najlepše Nove godine!