Национални паркови или шумарска предузећа

Србија спада у неславне рекордере када је реч о земљама које су делове своје територије законски заштитиле као природне целине. Заштитили смо свега осам одсто шума, паркова, станишта… Целу ситуацију са заштићеним подручјима компликује и то што се неретко чак и усвојени планови не остварују. Тако је Просторним планом Србије до краја 2020. предвиђена заштита 51 подручја, али је до прошле године проглашено само њих 20.

Рекордери смо и по времену које је потребно да протекне да би се неко подручје ставило под заштиту – у просеку прође пет и по година од када се студија заштите достави надлежнима до доношења одлуке. А догађа се и да, након завршене студије, поступак заштите никада не буде ни покренут.

Еколози као најсликовитији пример спомињу Босутске шуме – станиште најквалитетнијег храста у југоисточној Европи. Упркос чињеници да је још пре десет година Завод за заштиту природе урадио студију, далеко је од титуле заштићеног подручја. Парк природе „Мали Босут” имао је другачију судбину – мање од пола године је требало да се изради студија и донесе одлука о заштити, а потом је дат на управљање удружењу грађана „Покрет за заштиту и неговање реке Босут”, чији је заступник Дејан Булатовић, иначе посланик у Народној скупштини.

Шта кочи заштиту подручја? Еколози тврде да су у највећем броју случајева то појединачни интереси оличени у сечи шума, изградњи, копању…

Али ако је неко подручје под заштитом, значи ли то и да је заиста заштићено?

– Постоје три степена заштите, али о чему се ту заправо ради биће најјасније ако кажем да код подручја које се налази у трећем степену готово само рафинерија не би могла да ради. Зато је моја оцена да је на делу концепт минималне заштите уз максимална коришћења. Ако погледамо у финансијске извештаје они ће нам открити неке парадоксе. Од 740.000 хектара који се налазе под заштитом природе, чак 94 процента су одговорност Министарства заштите животне средине. Та подручја су уједно и најзначајнија. Приходи свих њих у 2022. износили су око 2,17 милијарди динара, односно 18,5 милиона евра. Највише, чак 42 процента, долази из њихове основне делатности, која је претежно сеча шума. Још већи парадокс је ако погледамо само пет националних паркова – приходи који долазе од сече код њих иду и до 60 процената. То нам показује да национални паркови не функционишу ништа другачије од било ког шумарског предузећа, те да је неопходно увести другачији модел управљања и финансирања заштићених подручја – објашњава за „Политику” Дејан Максимовић из Еколошког центра „Станиште”, удружења које је недавно завршило истраживање о статусу и финансирању заштићених подручја природе у Србији.

Осим што највише зарађују од сече шума, око 30 процената се обезбеђује из накнаде за коришћење природних добара, односно од накнада за употребу моторних возила, викендица, угоститељских објеката, туризма, одржавања фестивала, рударства… А мањи део стигао је из субвенција ресорног министарства (близу 14 одсто), одакле се углавном намирују плате запослених у природним подручјима. Тачно у проценат, 73,6 одсто новца који су приходовали од ресорног министарства отишло је на зараде чувара природе и стручних лица, а око 14 процената на заштиту природе.

Да ли је новац којим располажу довољан да се заштите заштићена подручја?

– То не знамо, јер извештаји које управљачи шаљу Министарству за заштиту природе не садрже коначне циљеве. Иако су ти извештаји добро конципирани, мана им је, осим што нису јавно доступни, и то што садрже само оно што је спроведено и из њих не видимо потребе. Рецимо, видећемо да је „обележено два километара граница”, али не знамо да ли је посао тиме завршен или је потребно обележити још 50 километара. Можемо дати само неке процене на основу стања у другим земљама. Рецимо, Национални парк „Ретезат” из Румуније, који се простире на 38.000 хектара, има 15 запослених. А Национални парк „Фрушка гора”, који се простире на 26.000 километара, запошљава око 140 људи. Тако да не можемо да кажемо да ли су износи који се наводе довољни, ни да ли су потребе реалне – објашњава Максимовић и додаје да је један од већих проблема тај што су иста правна лица и управљачи и корисници. Односно, исти треба да брину и о заштити природе и економски искоришћавају та подручја.

Наш саговорник истиче и позитивне примере – подручја под заштитом којима управљају удружења грађана.

– Анализом извештаја показало се да они показују више воље да се баве заштитом природе, као и да проналазе и друге изворе финансирања који нису јавни. Рецимо, Удружење риболоваца „Делиблатско језеро”, које управља специјалним резерватом „Краљевац” код Ковина. Они успевају и да се посвете заштити и да обезбеде финансије кроз пројекте Европске уније. И нису једини – додаје наш саговорник.

Констатацију да се национални паркови понашају као шумарска предузећа у погледу сечења шума, Министарство заштите животне средине демантујe. Али уместо другачијих података добили смо цитат члана 69 Закона о заштити природе, у којем су побројани извори финансирања: средства буџета Републике Србије, аутономне покрајине, накнаде за коришћење заштићеног подручја, донације, приходи остварени у обављању делатности...

На питање да ли се иде ка решењу које би значило бољу заштиту природних подручја, односно да онај ко брине о тој територији истовремено њом и не управља, нисмо добили конкретан одговор, већ да „не постоји законска препрека да корисник заштићеног подручја обавља и послове управљања заштићеним подручјем”.

Како финансијске извештаје није могуће пронаћи на сајту министарства, којима су управљачи по закону дужни да доставе ова документа, надлежни објашњавају којим путем јавност до њих може да дође: „Извештаји управљача су доступни, а јавност се може обратити управљачима у циљу упознавања са годишњим извештајима о раду тог заштићеног подручја”.