Четвртак, 11.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.03	117.73	117.38
	101.33	101.94	101.63
	126.77	127.54	127.16

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Аутор: Радош Бајић

Колумнисти

29.10.2016 у 08:15

Ђенерали и генерали

И овог октобра, слободарски Београд је прославио дан свог ослобођења. Поново се на Теразијама развило козарачко коло, младићи с петокракама и титовкама играли су победничке игроказе слободе на београдским улицама. Обузети дужним пијететом, српски политичари су у ставу мирно држали ватрене говоре. Помињани су руски маршали и славни комунистички генерали који су Београду донели слободу. Разумљиво – о ђенералу и војводи Петру Бојовићу није било ни речи. А и зашто би? Као осведочени ратник којег је и непријатељски немачки окупатор поштовао – стари српски војвода Петар Бојовић је Други светски рат провео у својој кући у Београду. Уочи Светог Јована 19. јануара 1945. године – у војводину кућу је насилно упала група младих комуниста и безбожника с намером да га избаце на улицу и да се у њу

Колумнисти

01.10.2016 у 09:30

Вера за вечеру

Када су ме 1971. године као радозналог голобрадог сељачића, који је био вредан и није одбијао ни један посао, предложили да испред своје средње музичке школе постанем члан председништва општинског одбора омладине у Нишу – брже боље сам се вратио у завичај и дотрчао код ујака Ђоле Мутавџића у Велику Дренову. И данас, као да га видим како необријан, с црним подочњацима – седи испод крошње великог ораха и испија шприцер са содом. Кад сам га питао да ли да прихватим позив за моју прву политичку функцији или не – одговорио ми је: – Сви знају ко су Бетовен и Моцарт. А мало њих зна како су се у то време звали дворски пажеви и министри. За двадесет година и за навек – сви ће знати ко је био највећи драмски уметник Љуба Тадић, а скоро нико ко је данас југословенски министар спољних послова.

Колумнисти

01.09.2016 у 08:15

Један дан у Загребу

Док једнолично брује мотори и фијучу елисе АТР-а „Eр Србије” – покушавам да се сетим када сам први пут летео авионом за Загреб. Било је то далеке 1975. године, када сам млад, висок и мршав одлазио у „Јадран филм” на пробно снимање свог првог играног филма „Атентат у Сарајеву” – у режији најзнаменитијег Црногорца у хрватској престоници, аутора чији је сваки филм премијерно свој живот започињао на Брионима, овенчаног славом југословенског Бондарчука – Вељка Булајића. Сећам се дрмања, турбуленције и сваког откуцаја уплашеног срца док кроз прозор од плексигласа зверам у магловити понор испод себе. Асистент Булајића Гојко Кастратовић, који је био задужен да нас неколицину младих глумаца спроведе од Београда до Загреба – шалио се, да ЈАТ даје поклоне путницима који први пут путују авионом?

Колумнисти

09.08.2016 у 08:15

Наша другарица Гордана Косановић

Лета 1972. године у кафани „Коларац”, у Кнез Михаиловој улици, упознао сам младог учитеља, родом из Равног Села у Војводини. Завршио је Учитељску школу у Сомбору, имао је годину више од мене, благо повијен орловски нос, тршаву смеђу косу и плаве очи. Звао се Лазар Ристовски. То је онај велики глумачки цар иза којег је данас импозантна професионална каријера крунисана многим наградама и признањима – од којих је последња „Велика златна арена” за главну улогу у филму „С оне стране” хрватског редитеља Зринка Огресете. Освојена овога лета, на очај његових конкурената, усред пулске Арене, која по значају, важности и југоносталгији има значај балканског Оскара. Кад сам му послао СМС честитку – одговорио ми је: „Бајо, разбио сам их као звечку...” Исте године, у холу некадашње Академије за

Колумнисти

12.07.2016 у 08:15

За Европу вија Злодух

У селу Злодух подно Старе Планине у напуштеном задружном дому једина је продавница у том крају. На порозним зидинама зградурине на којој су изваљени прозори висе умрлице, понеки руком исписан оглас да неко продаје први откос траве или јагњад – и до пола исцепана афиша извесне фирме из Пирота која најављује да ће и ове године да откупљује боровницу. Испред продавнице су дрвене клупе и један изљуштени бицикл без предњег точка наслоњен на скаменосану громаду шљаке и путарске соли. Некада је неко на том бициклу дошао дотле, скинуо предњи точак који му је једини ваљао – и отишао. Ових спарних летњих дана у сеоској сваштари на чијим рафовима су, с једне стране, шећер, кафа, љуте бомбоне, наполитанке, пераћи сапуни, сардине, месни нарезак, најпростији тоалет папир и крпе за судове, а на

Култура

17.06.2016 у 22:00

Из Петловца у вечност

Небеско сазвежђе највећих српских глумаца који су нас прерано напустили од пре неколико дана постало је богатије. У педесет петој години, у пуној снази, у широком стваралачком замаху – престало је да куца уморно срце једног од најталентованијих и најомиљенијих јунака српске културне сцене, телевизије, филма и театра – Милорада Мандића Манде. У Петловцу су се огласила црквена звона, у Београду не престаје неверица, у целој Србији мук и велика туга. Из Ванкувера, Чикага, Сиднеја, Мелбурна, Осла, Јоханесбурга, Лондона, и одасвуда где се српски језик разуме – стижу СМС поруке искрене жалости и саучешћа. Отишао је у вечност још један врхунски српски глумац. Прерано, неправедно и у пуном узлету. Многе велике улоге које су оправдано биле намењене само њему и његовом раскошном таленту – неће бити

Колумнисти

10.05.2016 у 08:15

Друштво мргуда

Овај текст сам почео да пишем пре Васкрса. Нисам журио ни да га завршим – нити да га објавим. Није ми се дало. Као шиљати камичак у ципели – бола ме је помисао да је у сусрет највећем празнику у Срба неприкладно писати о деструкцији и мржњи. Сада, када смо у духу ускршње благости широкогрудо опростили једни другима – журим да отворим срце. Да ми директно из душе као врели восак исцури жалост због бујања зла и пакости, због рушилаштва и мржње којој смо изложени у сваком тренутку и на сваком кораку. А мржње је на претек – толико да нам дише за врат. Прати нас на улици, на послу, у градском саобраћају, на стадиону, на ТВ екрану, на насловним страницама наших таблоида. Чак и тамо где никада није била и не би смела да буде – у школским двориштима, у чекаоницама здравствених установа и у

Колумнисти

30.03.2016 у 08:15

Обрен, Мирко и Милош

У јесен 1914. Обрен Бајић је имао 24 године. Мобилисан је одмах након атентата у Сарајеву. После изгинућа за слободу и крст часни на Церу и Колубари, и изгона Аустроугара с оне стране Дрине којим је српска војска задивила цео свет – децембра исте злокобне године, иза краља Петра Првог Карађорђевића на белом коњу – са швапским шрапнелом у телу ушао је храмљући у опустошени и похарани Београд. Његов син Мирко (мој деда) имао је тада шест година. Уз огњиште и пуцкетање влажних дрва у ватришту – требио је вашке из очевог шињела и слушао приче о биткама на Мачковом камену, о ноћи пред Мишићев контраудар, када је стари краљ сишао у ров да окуражи војнике и понуди им цигару дувана и комад тврдог танина... Али не задуго. После Васкрса у пролеће 1915. недовољно опорављен и залечен – Обрен је

Колумнисти

01.03.2016 у 08:15

Долазак циркуса

Маја 2012, пре непуне четири године, на овом истом месту, под насловом „Одлазак циркуса” објављене су моје импресије поводом тек окончаних парламентарних избора у Србији. После велике халабуке и медијске тортуре нова политичка елита, гладна власти, победнички је запосела фотеље, кабинете, скупоцене аутомобиле и ушла у свет моћи, утицаја, новца, привилегија – и ко зна још чега. О чему се мало зна, јер ниједна власт, док влада, никада не истражује саму себе, већ по правилу само ону бившу... Отворен је лов на издајнике и виновнике наше пропасти у лику разбијених и сметених демократа који се ни у сну нису надали да ће на изборима бити поражени. Ни они – ни њихов председник. Започело је мукотрпно раздвајање неподобних од подобних. Отворена је нова страница раскола и трагичних српских подела

Колумнисти

27.01.2016 у 08:15

Прадедовска крв

Сава Прокић је славио Светог Саву. Због тога је и крштен тим именом. Имао је три сина – Обрена, Сибина и Милоја, три снахе и пород од по троје деце од сваког сина. Са њим и са баба Симком у Прокића задрузи у селу Љубичевац подно Рудника било их је седамнаесторо. Живели су у две куће. Једна долма са огњиштем и великим оџак калканом на средини, а друга на каменом подруму, са комком, гостинском и две мале девојачке собе, у које једва стају кревети и младеначки куфери –где женска чељад слаже најбољи вез, штрикераје и као снег бели лан. На перди прозора су мелезне мирисне дуње и, остављен да презими – пелцер мушкатле у глиненим саксијама. Преко куфера пребачене су најлепше черге по којима су просути суви цветови липе и камилице, црвене бордо бобице шипка, креста закланог петла, гута длаке

Претходна Следећа

1
2
3
4
5
6
7

Почетна / Радош Бајић

11.06.2026 у 07:36

Христофору исмејао Каласову: Од рушења Русије до потраге за преговарачима

11.06.2026 у 07:34

Америчке снаге напале иранске ПВО и комуникационе системе

11.06.2026 у 07:18

Председник Вучић са највећим бадминтон играчем свих времена

11.06.2026 у 07:13

Теретњаци чекају до четири сата, највеће гужве на Батровцима

11.06.2026 у 07:10

Тужилац тражио најстроже казне

11.06.2026 у 07:07

Вучић и Копман данас на састанку Оперативног тима за приступање Србије ЕУ