Визије песника и опсесије сликара

Један од културних догађаја овог лета у Београду је, свакако, и ретроспективна изложба Милене Павловић Барили, приређена поводом обележавања стогодишњице рођења ове харизматичне уметнице.

Од Миодрага Б. Протића, који је 1955. године приредио прву комеморативну изложбу посвећену животу и делу Милене Павловић Барили (1909-1945) па до данас сачувано је интересовање за живот и дело ове сликарке; у обичајима ове средине склоне забораву, то се може сматрати културним феноменом. Томе, свакако, доприносе активности меморијалне Галерије Милене Павловић Барили у Пожаревцу, сликаркином родном граду, у чијем је фундусу похрањен највећи део њеног опуса (894 каталошке јединице: уља, пастела, темпера, акварела и цртежа).

У овом Легату Данице Павловић, уметничине мајке, проучава се и систематизује њено разуђено дело, а легат се обогаћује и новим донацијама. Најновије, примљене током протекле деценије, везују се за Миленин амерички период и први пут су представљене на овој изложби у САНУ. У обимном каталогу, са обиљем потребних (и непотребних) историјско-уметничких докумената, публиковане су као корисна грађа и репродукције 120 дела ове сликарке која се налазе у музејским и приватним збиркама у иностранству.Како се Милена Павловић Барили бавила различитим облицима ликовне уметности, а део њеног јединственог опуса чине и поезија и дизајн, поетику њеног дела и његова метафорична значења, свакако, откривају и стихови публиковани у овом каталогу.

Нова теоретска читања и проблематизовање поетског дискурса сликарке немирног духа и номадског карактера изазовно је за нове генерације истраживача – као монографија Оливере Јанковић (2001) или недавна позоришна представа Сање Домазет. Ауторске интерпретације овог особеног дела српске уметности између два светска рата су и многобројне изложбе приређене у земљи и иностранству. Само у Београду, у галеријама САНУ и „Прогреса”, током деведесетих година, реализоване су две поставке. Бијенална манифестација „У светлости Милене” такође је конципована као својеврсни уметнички омаж овој сликарки.

Јелица Милојковић, музејски саветник у пожаревачкој Галерији Милене Павловић Барили, свој радни век посветила је делу ове уметнице; она је аутор изложбе, каталога и ретроспективне поставке у Галерији САНУ.

Уметнички, историјски и документарни карактер овог избора, са пре/великим бројем експоната (преко 160) у односу на могућности галеријског простора, одузима изложби димензију добро структурисане и критичније селекције која, свакако, има претензију да се у атмосфери обележавања стогодишњице рођења Милене Павловић Барили још једном реално сагледа њено место у домаћој (и иностраној) историји уметности.

Поставка углавном прати хронолошки след (1926-1945) па су рани или слабији радови доминантни у првом делу галерије, а антологијским делима из најплоднијих тридесетих година завршава се поставка у задњем сегменту галерије. У том простору су и радови из последње стваралачке фазе, непознати нашој публици; сматра се да је Барили у свом америчком периоду значајнија у области примењене уметности, а цени се и да је донела Америци нови европски дух у ту област.

Различите културе у којима се формирала, кратак животни век у знаку номадизма – од Пожаревца и Београда, преко Минхена, Рима, Мадрида, Лондона и Париза до Њујорка – одредили су карактер њеног дела уносећи у ову уметност рефлексије аутобиографског, интимног дневника (аутопортрети или портрети родитеља) блиског женском писму. Концептуално у распону утицаја на њен рад везује се за немачку уметност, декириковске симболе, старе мајсторе…, тако да стилске одреднице поетски и магични реализам и метафизичко и надреалистичко услојавају нијансе њене уметности.

Поред уљаних слика (1932/35, 1936/38, 1939/45) изложени су цртежи, темпере, акварели, модне креације, комерцијални дизајн и рекламе за модне часописе (1939/45) рукописи, каталози, лични предмети (штафелај, палета, столица, ципеле, хаљина на несретној лутки) документарне фотографије, дела других аутора (посмртни одливак Милениних руку).

(/slika2)Симптоматично је да овим пројектом (покровитељство Министарства културе Републике Србије) фигурирају литерарни наслови „Звезданим трагом” и „Сан о буђењу” који својом поетичношћу настоје да потакну изворне особености дела Милене Павловић Барили – енигматично, имагинарно, онирично, надреално, магично, сензуално, меланхолично.

Публика воли Миленину уметност и њену харизму. Подаци галериста о броју посетилаца су импозантни – почетком изложбе дневно 3.000, а током месец дана њихов збирни број је 61.000. Фантастично!

Уз све поштовање професионалног труда и ангажмана институција и појединаца приликом припреме ове ретроспективне изложбе, као и одличног пријема код наше публике, глас савести се не мири са очитим пропустима. Пре свега, углед Галерије Српске академије наука и уметности обавезује на одређене стандарде који прате све сегменте пројекта – од презентације радова и пратећих легенди до штампаног материјала (сарадња са издавачем). Устаљена је пракса да се за ретроспективне и значајне изложбе ради ауторски пројекат поставке са свим неопходним елементима, а у тиму специјалиста поред архитекте су и историчари уметности, кустоси, аутори.

Истини за вољу, програми у Галерији САНУ повремено изненаде својим падовима (изложба Саве Ракочевића); очекујемо утемељенију концепцију и чвршће критеријуме ове ексклузивне галерије.

Пропусти у претрпаној и старомодној поставци изложбе Милене Павловић Барили боду очи професионалцима; у неугледним легендама уписани су само елементарни подаци (без додатних напомена о радовима) каталог (400 страна) штампан је у малом тиражу (500) и без обзира на цену (3.000 динара) распродат је првих дана изложбе, а користан лифлет није штампан. Радови на папиру су неадекватно опремљени. Додатни оријентир за публику је кратка биографија сликарке на три језика провинцијалног дизајнерског решења. Кустоско вођење кроз изложбу такође је изостало.

Милена Павловић Барили је била образована, еманципована и елегантна жена, светски путник, и њена ретроспектива заслужује бољу презентацију.

Као наш својеврсни бренд, ова изложба путује за Рим, по оцу Бруну у другу Миленину домовину; можемо веровати да ће се за пробирљиву римску публику ова ретроспектива представити са више професионалне осетљивости (и доброг укуса).