Какви смо, добри смо

Са пет бодова, које јој је донела Биљана Топић четвртим местом у троскоку, Србија дели 49. место у конкуренцији 202 земље на 12. светском првенству. Наша атлетика се, дакле, нашла у првој четвртини земаља учесница и то би, будимо реални, за земљу са потенцијалном спортском базом од само осам милиона становника и многим финансијским проблемима, могло да буде задовољавајући пласман.

Ни у много стабилнија времена, ни у бившој држави, неупоредиво већој и богатијој, наши репрезентативци нису успели да освоје медаљу на светским шампионатима на отвореном, па нису ни у Берлину, у којем је одличја освојило 37 земаља. Истина, међу њима су и земље мање од Србије (Словенија и Хрватска) и сиромашније (Еритреја), али то се може објаснити снагом талента њихових асова, добрим условима за бављење атлетиком или квалитетним стручњацима.

Наша атлетика се, углавном, базира на талентима и минималном улагању новца и знања, па је вапај за медаље нереалан без обзира на то што је Биљану Топић од ње делило само шест сантиметара. Уз то у Берлину смо били бољи од Бугарске, која није имала ниједног финалисту, а на светским првенствима је до сада освојила 12 медаља.

Од распада СФРЈ немамо атлетику (протерана је и из школа), већ појединце – Топића, Перића и Јевтићеву и талентоване јуниоре који су освајали европске и светске медаље – и нестајали већ у првим сениорским сезонама. Санкције, беспарица и незаинтересованост државе и спонзора за „краљицу спортова” обогаљили су клубове, стазе су пропадале, а већина успешних тренера егзистенцију је потражила у исплативијим спортовима и, сем часних изузетака, бригу о талентима су преузели наставници физичке културе, родитељи, атлетски заљубљеници.

Србија и даље спада међу мали број земаља које немају атлетску дворану, а тренажни процес траје 365 дана, Београд још није добио (национални) атлетски центар, иако је све било договорено с градом и државом и иако су неколико година из буџета града и НИП-а издвајана средства за то. Атлетици наруку нису ишле честе промене власти – сваку нову гарнитуру требало је изнова убеђивати у неопходност изградње атлетског центра, па је елан копнио и преусмеравао се за борбу за „власт” уАтлетском савезу Србије.

У последње две године промењена су три председника, селектора и чланова стручног штаба још више, па с обзиром на то наши атлетичари и нису тако лоши. Поред тога у сениорске воде ступају освајачи европских и светских јуниорских медаља Ивана Шпановић, Татјана Јелача, Михаил Дудаш и Мила Андрић. Они би, заједно са најбољим сениорима, пре свега са Биљаном Топић и Оливером Јевтић (само у маратону), требало већ идуће године на Европском првенству да конкуришу за финала и медаље...

А држава, ако их се сети, можда ће једном добити услове за рад у својој земљи током целе године.