Нежни осећај за послератне апсурде

Специјално за Политику из Сан Франциска

Недавни успеси српских филмова на престижним фестивалима широм САД, подстакли су тамошње критичаре на низ афирмативних приказа у угледним новинама и магазинима.

Критичар Мишел Вилијамс из угледног америчког филмског магазина „Варајети” одаје признање српским режисерима на упорности да задрже креативан инстинкт упркос свим тешкоћама и међународним препрекама. Овакви коментари утицали су на брисање баријера и добијање улазнице чак и за највеће филмско тржиште – Америку. Навешћемо само неколико скорашњих примера са филмских фестивала Трибека, Индијанаполис и Холивуд. Горан Марковић је за филм „Турнеја” добио награду жирија на филмском фестивалу Cinequest, у Сан Хоcеy у Калифорнији, где је био приказан и филм Дарка Бајића „На лепом плавом Дунаву” који је такође покупио све симпатије америчке публике, а ових дана и неколико награда (за најбољи филм, режију и сценографију – Миленко Јеремић и камеру – Борис Гортински) на недавно одржаном западно-холивудском Међународном филмском фестивалу у Лос Анђелесу.

Други пример је сјајан успех првог играног филма Дарка Лунгулова „Тамо и овде” који је добио награду за најбољу аутентичну причу о Њујорку на Трибека филм фестивалу у Њујорку и са великим успехом био приказан на фестивалу у Индијанаполису.

„Био сам веома задовољан реаговањем америчке публике. Мислим да су схватили основну поруку филма на свој начин, што је мени јако важно, јер нису били под утицајем телевизије или Интернета него су једноставно дошли у биоскоп и имали уметнички доживљај”, каже Дарко Бајић, истичући задовољство што је публика имала многобројна питања после пројекције.

„Желео сам да им приближим идеју да „На плавом лепом Дунаву” говори о традицији и променама које се дешавају у политици и да људи једноставно не решавају све кад се изађе на изборе и кад се изаберу људи који ће их представљати у следеће четири године. Има ствари које се дешавају на другачији начин и промене се рефлектују у нама, у нашим главама, нашим душама и тек онда долази до највеће промене”, каже Дарко Бајић истичући да је било симпатично видети реакцију публике на неке универзалне теме.

„Вероватно су Румуни заменили Мексиканце, Чехе Порториканцима, Србе Кубанцима…

(/slika2)На питање какву је дистрибуцију и рекламу понудио амерички фестивал у Сан Хосеу, Бајић каже да је излазак на светско тржиште немогућ без подршке код куће, односно Филмског центра у Србији.

„Сви ми идемо на неку малу екскурзију по свету на филмске фестивале, упознајемо се са сјајним глумцима, камерманима, продуцентима, дистрибутерима са којима ћемо можда сарађивати, међутим Српски филмски центар је тај који треба да успостави дуготрајнији однос са свим тим људима и да направи рекламу за наш филм на иностраном тржишту”.

Након великог успеха на Трибека филм фестивалу (први пут да је у историји фестивала био приказан српски филм) и доброг пријема на недавно одржаном америчком фестивалу у Индијанаполису, неколико америчких филмских критичара упоредило је Лунгулова по креативности са Џимом Џармушом.

Критичар Петер Гутиерез (Firefox News)одушевљен је режисеровим интелигентним вођењем ликова у филму, оригиналним сценаријем о паралелним причама у Београду и Њујорку које су у исто време и сатиричне и топле и публику остављају испуњеном. КритичарHoward Feinstein (Indiewire)одушевљен је режисеровим причом да претопи искуство и проблеме Њујорка у београдску атмосферу и обратно.

„Српски режисер Дарко Лунгулов живео је у оба града и без романтизирања и улепшавања врло аутентично приказује карактер и једног и другог града.” Критичар Роџер Фридман из Showbiz 411 објашњава да Срби воле да се нашале и кад им је најтеже и хвали режисера Лунгулова да је то одлично пренео на велики екран уз помоћ сјајно изабране глумачке екипе. Ronnie Scheib из легендарног часописа Варајети описује „Тамо и овде” као карактерни филм који стрпљиво ниже мала откровења, ублажујући свој источноевропски црни хумор нежнијим осећајем за послератне апсурде, коме искусна глумица Мира Карановић даје суву достојанственост.

„Провео сам неколико година на уметничким школама у Њујорку где се нисам снебивао да радим сличне послове као и мој главни лик Роберт. Возећи комби за селидбе сазнао сам пуно о проблемима Њујорчана и свих оних који долазе у Америку да остваре своје снове. Мој први филм „Бекство”, документарац о жени са децом која бежи из Србије од бомбардовања, да би се нашла у светском трговинском центру 11. септембра, дао ми је могућност да анализирам људе у два велика града притиснуте тегобом трагедије изазване политичким неразумевањем, каже Лунгулов.

Филм нашег редитеља је, између осталог, изазвао чуђење америчке публике и због чињенице да је реч о нискобуџетном остварењу сниманом на два континента са Дејвидом Торнтоном и Синди Лопер.

„Били су изненађени кад сам им рекао да је филм коштао само двеста хиљада евра и да сам имао завршну реч у филму иако сам добио новац од београдског и српског Министарства за културу. То је у Америци незамисливо, јер онај ко даје новац доноси одлуку како ће се филм завршити”.