Оно као...

Радио-телевизија Србије озбиљно је схватила обавезу јавног националног медијског сервиса да ствара програм за све типове публике – по узрасту, образовању, географском пореклу, друштвеном статусу... Последњих сезона било је серија о животу и на селу и у вароши, о грађанској свакодневици од пре осамдесетак година и о данашњици Београђана. Понегде су се мешала и места и временски планови, језичке варијанте и сленг, мелодрамски и трагикомични елементи..., али се чини да је већина тих нових „с поносом представљаних серија високе гледаности” укупним садржајем и својствима, комбинацијом мотива и заплета, врстом хумора, скупом јунака, у основи и циљала на наклоност широке публике.

Судећи по самом почетку, нова серија „Оно као љубав” усмерена је првенствено ка млађим генерацијама урбаних гледалаца, онима којима је кафић незаобилазна дневна адреса. Иако се с неким од особина, навика и склоности те младежи (а појам је код нас знатно проширен на период од тинејџерских дана до позних тридесетих) аутори поигравају с наглашеном духовитошћу и с нешто ироније, симпатије за главне јунаке не долазе у питање. Отуд ће се за серију радо везати фанатични љубитељи рокенрола, ватрени поклоници козметичко-гимнастичких процедура за одржавање лепоте тела, али и модерних терапијских метода за ојачавање у стварима душевним, амбициозни усамљени јапији – уколико имају смисла за шалу на сопствени рачун. Придружиће им се свакако и вршњаци који с њима деле простор и дух ове посебне „кафић културе”.

Као што се у жанру ријалити шоу програма, квиза, дебатних дуела преузимају популарне стране матрице да би се пуниле домаћим материјалом, тако је и нова серија по обрасцу уобичајени „ситком” који би своје узоре могао имати у „Пријатељима”, пре свега, али делом и у „Кафићу уздравље”, „Паровима”, „Непристојним људима” ( а има и „самоцитирања” овдашњих „Лисица”). Да појачају оно што је локално, уз топографију, дијалект, препознатљиве вицеве, аутори су позајмили још један светски трик – увођење у причу реалних особа, познатих јавних личности, глумаца, певача, спортиста.

Серија тек треба да покаже има ли развојни потенцијал за велики број епизода, хоће ли у њој бити иоле чвршћих драмских заплета, надградње постављених ликова и гушће мреже њихових међусобних односа. Засад све исувише иде линијом „шала-комика”, почива на цакама, геговима, досеткама, на инстант ефекту згодно размењених реплика, а много мање на деловању ситуација по себи. Показаће се у ком правцу су ишле и ком су креативном нивоу уопште стремиле намере сценаристкиње Татјане Илић и редитеља Горчина Стојановића, колико је забава којој су тежили самоодржива и довољна за трајније репродуковање.

Оно што је већ несумњиво јесте да су се глумци од самог почетка разиграли пуном снагом, неки уз опасност и да преиграју, да су већ од првих сцена своје ликове учинили питорескним, користећи јарка изражајна средства, дајући говором, изразом, кретњом, гестом, мимиком, свим расположивим глумачким средствима, јасне, оштре обрисе карактерима при утемељењу у растресито драмско ткиво.