Стратегије пролазе

Знате ли по чему се научник разликује од научног радника?

Неколико дана већ на страницама „Политике” виђенији истраживачи предочавају читаоцима стање науке у Србији, указујући веома уверљиво на недостатке које ће – како се надају – законодавци уважити и уклонити. Повод је „стратегија научног и технолошког развоја од 2009. до 2014.” у нацрту која би требало – после свеобухватне јавне расправе – да буде усвојена крајем септембра.

Новинару који дуже од три деценије прати научнотехнолошка збивања у нас (од друге Југославије до треће Србије) одмах је запало за око да већина текстописаца вапије за ма каквим смерницама, што је – сагласићете се – превасходни циљ сваког сагледавања будућности, губећи из вида да је од Другог светског рата наовамо усвојено туце стратегија (и више од тога), а ниједна није у целости примењена.

Још горе: никада нико није оценио и проценио колико је (мање или више) свака од њих била преточена у збиљу! Другим речима, стизале су нове и затрпавале старе, најчешће понављајући (преписујући) иста или слична предвиђања, увелико позајмљена (преписана) из сродних страних опредељења.

Уосталом, на снази је претходна стратегија, а важиће док је следећа не истисне. Стратегије долазе и одлазе, а кукњава траје.

Али, у том грму се не крије зец.

Испод жита, међутим, војује се жестока битка на бојишту вредновања научних достигнућа, у којој копља повремено јавно укрштају, истина прилично стидљиво, два супротстављена табора. Први (свеједно: други) здушно бране међународна мерила и начела, по којима је у самом средишту захтев да се пребројава помињање нечијег имена и дела (цитирање). Други (може и први) покушавају да заобиђу Крагујевац збрајајући све што су објавили и у часописима (и монографијама) које не узима у обзир угледни Институт за научне информације у Филаделфији (SCI, SSCI и Arts&Humanities Citation Index).

Тако је пре неколико десетлећа успостављена својеврсна вододелница, демаркациона линија (уколико је по вољи), која научнике широм света раздваја – на цитиране и нецитиране.

Наш лист је минулих година у два наврата подсетио да ниједан домаћи универзитет није на „шангајској листи 500”, на којој је лане, први пут с простора претходне Југославије, освануло Љубљанско свеучилиште. Новинарско трагање је, сазнали смо, узбуркало овдашње учене духове, чак је послужило као повод и разлог за расправу у понеким струковним удружењима.

Имајући у виду да се збир навођења (цитата) уписује у научничке животописе приликом предлагања за чланство у Српску академију наука и уметности (што се на волшебан начин поклапа с „Политикиним” истраживањем из 1993. „Ко је ко у српској науци”) и да је Министарство за науку у претходном сазиву, након толико деценија, обелоданило списак овдашњих најцитиранијих научника које је, поврх свега, новчано наградило, на пуко изврдавање подсећа сваки покушај да се од тога одступи.

У противном, никада нећемо сазнати колико Србија има научника (или научних радника), па ће их свако ко заседне у министарску фотељу збрајати према властитом знању и нахођењу. На измаку владавине Слободана Милошевића на сва звона је разглашавано да је премашена бројка од 16000; у протеклих неколико година, међутим, баратало се са упола мањом. Како је то могуће и где су толике хиљаде научника нестале?

А тек колико би се поменути списак скратио, ако бисте све уписане самерили у сагласју с до сада најпоузданијим аршином – цитирањем у научним часописима (и монографијама) које вреднује Институт за научне информације из Филаделфије?

А разлика између научника и научног радника? Не постоји. Свуда у свету се стручњаци који се баве научним истраживањима именују именицом – научник, једино је у Србији дотично занимање преобраћено у придев испред именице радник.

Звучи као заостали одјек далеких времена, када су људи разврставани на – раднике, сељаке и поштену интелигенцију.