Посла има, само ваља запети

Рогатица – Да и у ова тешка времена има разних послова од којих може да се живи на селу најбољи је пример породице Чеда Росића из Вражалица, у засеоку Наплеће, планинском крају код Рогатице. Доћи код Росића, на надморску висину од око хиљаду метара луксузним возилом прави је ризик. Због запуштеног регионалног пута Месићи–Јабука обично ће вам препоручити теренско возило.

– Наш пут до Наплећа и даље према Вражалицама много је бољи, иако га уништавају шлепери који возе балване, јер овај крај изузетно је богат квалитетном буковином – објашњава домаћин Чедо Росић показујући нам узорно имање које је успео да обнови након што је све било уништено током протеклог рата.

Дочекују нас шлепери-штицари који специјалним дизалицама сами себи утоварују балване.

– Из рогатичког „Шумарства” нису имали где да извуку силне балване па смо им дозволили да то раде овде – објашњава Чедо додајући да то чине и због тога што је његов син Мирко пристао да са воловском запрегом до њихове куће довлачи балване. Управо Мирко Росић, двадесетдеветогодишњи кршни младић, пример је како млади и у шумарству могу да пронађу запослење и да добро зарађују.

– У шуми радим већ пет година и добро ми иде. Посла има преко главе, само ваља запети. Мој колега Лука Марковић, родом од Горажда, и ја са шумским газдинством „Сјемећ” из Рогатице редовно уговарамо сечу и одвожење балвана. И то са места где њихове машине не могу прићи. Моји волови и Лукини коњи то савладају. Некада човек да не поверује како успевају – прича Мирко Росић показујући нам пар волова, главни ослонац у овом тешком, али добро плаћеном послу.

Кућа Росића, иако удаљена од других, увек је пуна попут неког мањег успутног ресторана.

– Навикли смо ми на то. Имам велику фамилију, а и због Мирковог посла у шуми свакодневно се овде окупља по двадесетак људи. По народној: „Ако чељад нису бесна, ни кућа није тесна”, на то смо навикли и било би нам необично кад би бар један дан били сами – каже Чедо Росић.

У овом узорном и вредном домаћинству, које се бави земљорадњом, сточарством и воћарством, поред Чеда је супруга Милена, бака Божана и син Мирко.

Успели су Росићи, након последњег рата, потпуно да обнове готово затрто домаћинство, тако да данас под кровом имају кућу, Миркову викендицу и десетак објеката.

– Најтеже нам је што 13 година након рата још нисмо добили струју. Можда је то својеврстан апсурд, јер се налазимо неких десет километара изнад хидроелектране у Месићима, на Прачи, на којој сам запослен на одржавању– наглашава Чедо.

Он додаје да је разочаран што од надлежних министарстава, који брину о повратку, до сада никад нису добили значајнију помоћ, изузев што им је општина Рогатица 1997. доделила 500 комада цигли и новчану помоћ од 2.500 марака.

– Настојимо сви да помогнемо Мирку око послова у шуми, ја, кад имам слободан дан, упрегнем волове, па у шуму. Предстоје нам брање шљива и дивљих крушака, које су одлично родиле. Зато сам спремио ову додатну качару. Па кад дођу дуги зимски дани потпалимо у ово ложиште и поред казана. Биће одличне и тражене домаће ракије која нам је изванредан додатни приход – појашњава Чедо Росић показујући стогодишњи бунар, који су по, предању предака, успели да открију јер је био затрпан, без кога су раније мучили муку током летњих врућина.