О зиду и гуслама у чича Мирковој свесци

Од нашег дописника
Бранковићи код Рогатице – Мирко Елета, из села Бећи у Бранковићима код Рогатице, активан је и у 88. години, мада га је, како каже, кроз живот „свашта тeрало”.

– Фала Богу, добро сам и још ме ноге носе, очи служе, а руке слушају. Баш јуче сам правио неке бараке шумском газдинству које овде отвара експлоатацију црногоричне шуме. Тако ти ја и на прагу деведесете хонораришем – прича у шали чича Мирко, који у заједничком домаћинству живи са сином Раденком и снајом, његовим синовима Гораном и Огњеном, Горановом супругом и двоје праунучади Милошем и Анђелом.

Ова сложна земљорадничка породица живи на питомом имању од 75 дунума искрчене и плодне земље, коју су 1968. године купили од комшије Љуба Радовића.

– Тако ти се ми преселимо са оближњег имања на ово много боље. Затекнем на њивама велике гомиле камења, које су генерације требиле из њива, са ливада  и пашњака. Размислим шта да радим са силним каменом и одлучим да са њим оградим комплетно имање, како то раде у Херцеговини и Далмацији. Људи су ми се у почетку чудили, причали „Мирко смакао”, а кад су након три године видели шта сам урадио сви одреда су долазили, дивили се и честитали. И како тада, тако и данас стоји ова камена ограда, метар широка у темељу, а метар висока, дуга око километар и по, у коју сам по мојој рачуници узидао без малтера око 1.500 тона камена – тврди чича Мирко, који о свему што је радио води строгу евиденцију у неколико свезака.

Док обилазимо његово дело, прича нам како је уз своје мештане пропатио током Другог светског рата, када су у Старом Броду код Дрине једва избегли нож од усташа, како је чак и робијао годину дана, па онда са завршена четири разреда основне школе 1947. године у војсци у Неготину постао ћато, а затим 1949. године по доласку кући у Бранковићима водио аналфабетски течај.

(/slika2)– Краснопис ми је некако одувек ишао од руке. И по томе сам се издвајао од мојих сељака, јер сам од малена водио разне дневнике – прича Мирко и додаје да се поред пољопривреде, онако самоук, бавио разним занатима. Нема шта у животу није радио, углавном обрађујући дрво и камен. Зидао је и покривао куће, правио брвнаре, гараже, стаје, овчарнике, копао бунаре, од дрвета резбарио гусле, грабуље, косишта, разне држалице, карлице, чанке и друге пољопривредне и кућне потрепштине.

– Ево, у овој свесци тачно пише коме сам све направио 182 комада гусала, опет у другој је тачна евиденција за 100 сувих и двадесетак зиданих бунара, па тридесетак гаража, толико амбара и стаја, а специјалност ми је била зидање оџака и прекривање кућа. Тако ти бројни мајстори сазидају кућу до под кров, а ја је укровим. Па се онда жале што им ја покупим дарове на шљемену. Ех, била су то фина времена – сећа се Мирко.

Миркова вишечлана породица у стаји има шест крава, а у овчарнику педесетак оваца. Имају нешто и воћа за властиту употребу које, због надморске висине од преко 1.000 метара, не рађа сваке године. Али, од пре двадесетак година кромпир им је најисплативији, и то семенски, чији је квалитет надалеко познат и тражен.

– Кад смо трактором заорали ову њиву од 4,5 дунума, ради сетве кромпира, извадили смо петнаестак тракторских приколица камена „становника”. Таква је овде земља, пуна камења, али изузетно родна. Зато није ни чудо што сам ја имао довољно материјала за ову моју камену ограду, коју прозваше „Мирков зид”. Годинама смо чистили камен и још то радимо, тако да нам је данас скоро цело имање равно као игралиште – хвали се чича Мирко.

Одскора су и Елете из села Бећи, као и већина сточара са подручја Бранковића и суседне Боричке висоравни, одложили ручне косе, грабуље и виле, јер поседују трактор, косачице и балирку за сено.

– Тако данас, са песмом, без по муке сакупимо сено за зимску исхрану стоке – показује нам овај витални свестрани занатлија. На растанку запазисмо његову праунучад, шестогодишњег Милоша и четворогодишњу Анђелу, у игри. Али не са дечјим играчкама већ са алатом чича Мирка.

–Нема шта, биће то моји наследници по занату, јер сам тако и ја почињао –добацује уз поздрав Мирко Елета из села Бећи.