Живеле ТВ бебе

Уколико је прва емисија из трећег циклуса серије „Време је за бебе” знак да ће се ТВ екипа повремено враћати на места својих ранијих снимања, онда је то доказ више да овај програм потврђује и наставља своју изразиту документарну димензију.

Мада га је могуће посматрати и као популарни жанр звани ријалити шоу, његове основне вредности леже у одликама доброг ТВ документаризма. Боравећи у породицама које дочекују принову и бележећи тренутке непосредно пре и после тог срећног догађаја, телевизија заправо сведочи о ширем контексту основне приче. Она укључује не само њене непосредне актере него и њихово окружење, пружа сазнања о времену, месту, социјалним приликама, друштвеној клими. Уз увек узбудљиве, емоционално снажне тренутке рађања новог живота, емисије бележе многе пратеће појединости које склапају слику живота у тоталитету, оно стање ствари, духа, навика, вредности које премашују значење појединачног, личног искуства.

Промишљеним избором особа које су се одлучиле да пред камере изађу у врло интимним моментима своје приватности, пред гледалиштем се указала разноврсност у одвијању свакодневице, у навикама и обичајима, у конфесијама, у имовинском стању, у бројности домаћинстава... Заједничко свим толиким различитим породицама била је радост увећавања, жеља за децом као смислом постојања и основном вредношћу егзистенције.

Лепе по себи, ове породичне историје добијају додатни значај у Србији погођеној белом кугом. Борба против ње јесте национално, државно питање за које се споро проналазе делотворна системска решења. Али зато емисије „Време је за бебе” делују одмах и директно ширећи оптимизам својом топлом, љубављу прожетом поруком. У доба објективних економских невоља и општег осиромашења народа, али и извесног егоистичног устручавања младих парова од родитељских обавеза и одговорности, ове ТВ бебе на све неодлучне утичу позитивно охрабрујуће.

Врло је вероватно да се гледалиште посебно везало за неке од судбина и за неке од јунака из ове серије. Ако исправно процене које би породице ваљало посетити бар још једном, одрастање које бебе би вредело пратити на нешто дуже стазе, аутори ће показати да прихватају и следе још један аутентичан принцип врсног документаризма.

 Врхунски документаризам најчешће настаје у драматичним и трагичним ситуацијама.Такав један пример виђен је на каналу Хисториовог 11. септембра, с фасцинантном количином аутентичних снимака и видео материјала о катастрофи изазваној терористичким нападом у Њујорку пре осам година. У свету који, на жалост, документаристима нуди обиље несрећних повода, трагање за оним лепим и веселим рад је за окрепљивање општег добра.