И то је Београд

У јавним полемикама поводом „Поворке поноса”, у дебатама о узроцима и последицама њеног отказивања, један од „дежурних криваца” остао је поштеђен. Медији, односно телевизија. Овог пута с разлогом.

Суштински, дубински, дугорочни утицај масовних медија на ширење одређеног система вредности, на популаризацију појединих типова понашања, на формирање пожељних стилова живота, захтева стално и темељито преиспитивање. Али у конкретном случају, у праћењу догађаја који су обележили протеклу седмицу, телевизији се нема шта замерити. Показала се савесном на оба своја основна задатка – да што потпуније информише и да тражи додатна разјашњења.

Прилике да изнесу сопствене ставове и да бране своје одлуке пружане су организаторима колико и представницима власти, и у том погледу нема потребе за одмеравањем ко је губитник а ко добитник.

Припадницима геј-лезбијске мањине новонастала ситуација донела је можда и више но што би кратка шетња центром Београда, бар у оном на чему нарочито инсистирају: да буду видљиви, да се јавно покажу и захтевају своја права. Као и током расправа о усвајању Закона против дискриминације, лицемерно би било тврдити да им тренутни спорови не иду наруку, да им не отварају додатни медијски простор у борби за освајање подршке политичара и евентуалних симпатија суграђана.

За државне органе проблеми с геј парадом били су тек кулминација невоља, с обзиром на навалу насиља у главном граду. Стога им је то био добар повод да, с једне стране, детаљније проговоре о постојећим опасностима од криминалаца сваке врсте, а с друге да подстакну професионалну савест свих служби у ланцу одговорности за ред и мир, правду и слободу. Под притиском какав је сада створен, властима ће бити лакше да откоче оне делове у механизму свог деловања који је успоравају у једном несумњиво тешком, сложеном послу.

Уколико за насилнике чије су претње сада спречиле „Поворку поноса” то буде „Пирова победа”, остаје за размишљање, и медијску пажњу, питање шта ће уследити кад се једном оствари ова, како кажу, „цивилизацијска тековина”. Шта ће ова мањинска популација још сместити у корпус својих права (право на брак већ је најављено) и какве ће бити реакције оних који тим поводом промовишу другачија морална, верска и, без сваке сумње, такође цивилизацијска достигнућа.

Добро урађене емисије „Реакција” Сандре Мандић и „Утисак недеље” Оље Бећковић на програму ТВ Б92 показале су колико елоквентно, убедљиво, с чврстином аргумената своје мишљење бране сексуалне мањине. Али је било донекле занимљивије „Врело лето” на Студију Б. Као и увек одлични Ђорђе Мићић позвао је, оправдано, на разговор и једног опонента „Параде”, те се показало да и та страна има снаге, знања, података, чињеница на којима заснива своја уверења.

Цивилизацијско стање ка којем би могло одмах да се крене сложном медијском кампањом изгледало би отприлике овако: једни „парадирају” Кнез-Михаиловом у знаку дугиних боја, други шетају платоом испред Храма са децом и комшијама, трећи навијају са трибина фудбалских стадиона, четврти се забављају на Ади, пети уживају по кафанским баштама... А свуда и странци. То је Београд!