Дебакл владајућих странака

Дебакл „народних“ (великих) партија уз искорак „малих“ странака ка солидној средини биланс је јучерашњих парламентарних избора у Немачкој.

Са 33,4 одсто гласова владајућа Демохришћанско-социјална унија (ЦДУ-ЦСУ) досадашњег канцелара Ангеле Меркел остварила је најгори изборни резултат од 1949. године – те године је Конрад Аденауер поставио негативни рекорд, освојивши свега 31 одсто наклоности бирача. Коалициони партнер демохришћана, немачки социјалдемократи још су горе прошли. Освојених 22,7 одсто гласова – представља њихов најтежи изборни пораз свих времена. Победницима се могу сматрати либерали (14,7 одсто гласова), реформисана Левица (12,5 одсто) и Зелени (10,6 одсто).

У новом сазиву Бундестага, сасвим је извесно, главну реч ће и даље водити Демохришћанско-социјална унија Ангеле Меркел.

Ослањајући се на залиху од 33,4 одсто освојених гласова, Меркелова  ће приступити остварењу најављеног циља – отпочеће преговоре о формирању нове владе са либералима (ФДП), као што је у предизборној кампањи и најавила. Уколико овакав коалициони споразум буде дефинитивно потписан, двема странкама  биће отворен пут ка формирању нове владе, уз солидну мандатску већину. Заједно располажу са 48,1 одсто гласова,  за 1,1 одсто више него што је неопходно за заузимање већине посланичких места у Бундестагу. Истовремено, све досадашње спекулације и додатне опције остаће – спекулације.

Најпре, покушај Левице и социјалдемократа да уз помоћ Уставног суда осујете формирање демохришћанско-либералне коалиције у случају њене „тесне“ победе – изјаловио се. Иницирајући ујдурму око вредновања такозваног „другог“ гласа, леви блок је намеравао да осујети приписивање личних преференција бирача одређеним политичарима у облику додатних мандата (Меркелова би могла да рачуна са њих двадесетак – могли би да одлуче о победнику, у случају да се избори заврше као мртва трка) – да ту праксу прогласи неуставном и изнуди понављање избора. Комотна већина којом демохришћанско-либерални блок располаже, чини овај наум – излишним и неостваривим. 

Друго, додатна опција Меркелове – адут из потаје у предстојећим преговорима са либералима, у тврђењу коалиционог пазара – могућност обнављања велике коалиције са социјалдемократима више се не помиње. После историјског пораза на изборима, шеф те странке Франц Минтерферинг и њен канцеларски кандидат Франк Валтер Штајнмајер изјавили су једнодушно да ће тражити „оздрављење“ на опозиционој клупи и да тој одлуци нема алтернативе. Повлачење у опозицију, после једанаест година проведених на челу владе, односно као млађи коалициони партнер демохришћана, и после „тесног“ пораза на изборима 2005. године, могло би да означи и крај политичке каријере Франка Валтера Штајнмајера. Истини за вољу, досадашњи други човек у немачкој влади, са претензијама да постане првак странке, ако не и владе, изјавио је да би, уз сагласност партијских другова, преузео улогу шефа фракције у Бундестагу – „оштрио мачеве опозиције“. Али, како је „Политика“ известила, расположење челног колектива (руководство, у жаргону) не иде му у прилог. Већ сутра, на традиционалном постизборном састанку могла би да буде разматрана оставка Штајнмајера.

За нијансу бољи су изгледи Ангеле Меркел. Каквом-таквом изборном победом избегла је (у супротном неминовну) оставку, али ће њен о(п)станак у канцеларској фотељи, на дужи период, зависити од услова које избори у коалиционим преговорима са осокољеним либералима. Наравно и од опште атмосфере у будућој коалицији – претпоставља се да је Меркелова извојевала Пирову победу, да је, како аналитичари истичу, изложена на милост и немилост вољи либерала.

Као треће, ови избори ће ући у историју као последњи класични избори. Већ следећи излазак бирача могао би да означи нову политичку епоху. То се односи на поменуте додатне мандате – странке ће убудуће моћи да освајају мандате на основу партијских или личних преференција, никако заједно. Тако је одлучио Уставни суд у Карлсруеу, уз ограничење, да та одлука ступа на снагу тек уочи следећих избора, а најкасније 2011. године. Новину би, такође, представљала одредба коју су у току изборне кампање предложили експерти за уставно и изборно право. („Политика“ је известила о томе минуле недеље). Убудуће би политичке странке биле обавезне да пре гласања дају своје коалиционе преференције, без права да их после избора преиначавају. Најзад, до следећих избора би могло да уследи проширење круга потенцијалних бирача. По угледу на „Бечки експеримент“, где је пре две године уведено право гласа за шеснаестогодишњаке, у Немачкој се разматра могућност спуштања старосне границе код активних бирача.