Невидљиви заштитници

Истога дана када је објављено да је преминуо Брис Татон, Француз кога су навијачи у Београду дивљачки претукли, сазнали смо да постоје незваничне информације да фудбалски клубови и друге групе врше притисак на судије да ослободе момке који су ухапшени због насилног понашања. Није речено да је интервенисано за осумњичене за убиство Татона, али податак да неко сматра да након свега ипак треба заштитити „наше жестоке момке” звучи заиста скандалозно.

Информација о притисцима, истина не у облику званичног податка неког надлежног органа, стигла је до министарке правде Снежане Маловић. Чињеница да је министарка одлучила да то незванично сазнање ипак подели са јавношћу упућује на закључак да и она сматра да ту „има нешто”. У складу са тим ваљало би очекивати да надлежни органи детаљно провере да ли је реч о нагађањима или неко стварно тражи од судија да буду благи према насилницима.

Ако је реч о гласинама оне су извесно креиране у неким правосудним круговима и њихови креатори у најмању руку требало би да буду суспендовани јер оговарање и правосуђе не би смели да имају никакве додирне тачке. Ако би се, пак, показало да је неко заиста вршио притисак на суд ваљало би подићи општу узбуну и не укидати је све док се не утврди ко је то учинио, по чијој жељи и по чијем налогу. Јер тај ко је преносио поруку неминовно је продужетак „невидљиве руке” која, у сопственом или у нечијем другом интересу, настоји да диригује хаосом у који друштво покушавају да гурну насилничке групе и организације и њихови налогодавци.

А цела прича, заправо, и полази од неких кругова који не учествују непосредно у насиљу. Момци из група које се међусобно туку и убијају, а сада су почели насумице да нападају и странце, наша су деца коју су уместо друштва преузели и организовали они којима ни људски живот ни ментално здравље нације не значе ама баш ништа. Није тешко похватати и затворити непосредне изгреднике, тешко је наћи оне који стоје иза њих и који их штите како би их поново употребили за своје циљеве.

Али и сами изгредници и они који их организују и подстичу морају знати да ће казне за насиље бити строге. То је незаобилазан услов за иоле успешну борбу против насиља кога и судије морају бити свесне. Отуда би морални и друштвени задатак судије од кога је, евентуално, тражено да буде благ према „жестоким момцима” требало да буде да надлежним органима каже одакле је то дошло, а ови да о свему обавесте јавност. Тада ће сви, и мирни грађани и насилници, знати да су држава и друштво стварно одлучни.

Било би, такође, корисно да судија који је ономад на три и по године затвора осудио човека који је трештен пијан сео за волан и убио недужно дете јавно каже које је то олакшавајуће околности могао да пронађе. Само судијско уверење није довољно. Овде се поставља питање каква се порука шаље онима који су спремни да угрозе људски живот, пијани или трезни, свеједно. Уосталом, и већина навијача је пијана у тренутку када чини насиље.