Три сламке за Авганистан

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 7. октобра – Данас, на осму годишњицу почетка америчког ратног ангажовања у Авганистану, рата који већ траје дуже него што је ико предвиђао, а чији се крај још не сагледава, у Вашингтону се заоштравају полемике око његовог смисла, циљева и стратегије.

Председник Обама, као врховни командант, ову тему још од прошле недеље претреса са члановима свог кабинета и са Националним саветом за одбрану, а јуче је сат и по о томе разговарао и са тридесетак конгресних лидера из обе партије.

На данашњем састанку у Белој кући тема ће бити Пакистан, а у петак поново Авганистан. Одлука о томе како даље не очекује се пре краја месеца.

Обама, како се преноси, вага између ескалације војних напора и драстичног повлачења, са великим изгледима да не прихвати ни оно што траже поново оживели „јастребови” из редова републиканске опозиције, нити „голубови” из његове странке, са све већим изгледима да не извуче ниједну од ове две сламке већ из рукава извади неку трећу, са компромисним решењем.

Он је већ више пута нагласио како је, пре него што се изјасни о већ званично упућеном захтеву свог команданта у Авганистану да му се пошаље још око 40.000 додатних војника, поврх 68.000 колико ће их тамо бити до краја године, неопходно да се усвоји стратегија и прецизира конкретни ратни циљ, у оквиру оног главног – да се елиминише терористичка претња Америци, она која долази од Ал Каиде.

У том контексту све је мање подршке за пре десетак дана опрезно у оптицај пуштену идеју да се повуче главнина трупа, да у авганистанским врлетима остану само специјалци, да се са талибанима постигне нека врста политичког споразума, а лидери терориста „хируршки” гађају беспилотним летелицама и другим „паметним” бомбама.

Овој замисли супротставио се готово целокупни војни врх, па је Обама од тога јуче, у изјави датој после састанка са конгресменима, и јавно одустао.

Према ономе што се помиње, председник би био спреман да одобри слање још око 10.000 војника, али уз претходно прецизирање шта је у Авганистану могуће, пошто је тамошњи послеизборни заплет поново скренуо пажњу да је партнер у Кабулу једна корумпирана влада са лидерима без ауторитета.

То је донело суочавање са чињеницом да ће стабилизација Авганистана бити веома дугорочан процес са свим ризицима који се у томе подразумевају, а од чега зависи и сређивање прилика у најважнијем америчком партнеру у региону, нуклеарно наоружаном Пакистану.

Текућа дебата донела је иначе и нешто што се овде није скоро догодило: јавну опомену генералима коју је изрекао секретар за одбрану Роберт Гејтс – да своје савете врховном команданту о томе шта да ради не износе преко медија, већ кроз „ланац командовања”.

Опомена је уследила пошто је генерал Мекристал у једном интервјуу датом у Лондону пре неки дан изнео став, за који се тврди да има значајну подршку у Пентагону, како би смањивање ратних напора било „кратковидо”.

Обама је свакако пред једном од најважнијих одлука свог мандата, а колико томе пажљиво приступа потврђују и књиге на његовом ноћном сточићу.

Једна, како износи данашњи „Волстрит џорнал”, анализира одлуку Беле куће из 1965. да, по савету генерала, уђе у велику ескалацију у Вијетнаму, без довољног сагледавања последица („Лекције пораза”). Друга се („Бољи рат”), бави 1972. годином, када је добро разрађени план Пентагона за обуздавање устанка одбачен од стране политичара који су подлегли притисцима јавног мњења.

Књиге, обе написане још деведесетих, набавили су и председникови сарадници који се такође међусобно споре – који су аргументи јачи.