Tri slamke za Avganistan

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 7. oktobra – Danas, na osmu godišnjicu početka američkog ratnog angažovanja u Avganistanu, rata koji već traje duže nego što je iko predviđao, a čiji se kraj još ne sagledava, u Vašingtonu se zaoštravaju polemike oko njegovog smisla, ciljeva i strategije.

Predsednik Obama, kao vrhovni komandant, ovu temu još od prošle nedelje pretresa sa članovima svog kabineta i sa Nacionalnim savetom za odbranu, a juče je sat i po o tome razgovarao i sa tridesetak kongresnih lidera iz obe partije.

Na današnjem sastanku u Beloj kući tema će biti Pakistan, a u petak ponovo Avganistan. Odluka o tome kako dalje ne očekuje se pre kraja meseca.

Obama, kako se prenosi, vaga između eskalacije vojnih napora i drastičnog povlačenja, sa velikim izgledima da ne prihvati ni ono što traže ponovo oživeli „jastrebovi” iz redova republikanske opozicije, niti „golubovi” iz njegove stranke, sa sve većim izgledima da ne izvuče nijednu od ove dve slamke već iz rukava izvadi neku treću, sa kompromisnim rešenjem.

On je već više puta naglasio kako je, pre nego što se izjasni o već zvanično upućenom zahtevu svog komandanta u Avganistanu da mu se pošalje još oko 40.000 dodatnih vojnika, povrh 68.000 koliko će ih tamo biti do kraja godine, neophodno da se usvoji strategija i precizira konkretni ratni cilj, u okviru onog glavnog – da se eliminiše teroristička pretnja Americi, ona koja dolazi od Al Kaide.

U tom kontekstu sve je manje podrške za pre desetak dana oprezno u opticaj puštenu ideju da se povuče glavnina trupa, da u avganistanskim vrletima ostanu samo specijalci, da se sa talibanima postigne neka vrsta političkog sporazuma, a lideri terorista „hirurški” gađaju bespilotnim letelicama i drugim „pametnim” bombama.

Ovoj zamisli suprotstavio se gotovo celokupni vojni vrh, pa je Obama od toga juče, u izjavi datoj posle sastanka sa kongresmenima, i javno odustao.

Prema onome što se pominje, predsednik bi bio spreman da odobri slanje još oko 10.000 vojnika, ali uz prethodno preciziranje šta je u Avganistanu moguće, pošto je tamošnji posleizborni zaplet ponovo skrenuo pažnju da je partner u Kabulu jedna korumpirana vlada sa liderima bez autoriteta.

To je donelo suočavanje sa činjenicom da će stabilizacija Avganistana biti veoma dugoročan proces sa svim rizicima koji se u tome podrazumevaju, a od čega zavisi i sređivanje prilika u najvažnijem američkom partneru u regionu, nuklearno naoružanom Pakistanu.

Tekuća debata donela je inače i nešto što se ovde nije skoro dogodilo: javnu opomenu generalima koju je izrekao sekretar za odbranu Robert Gejts – da svoje savete vrhovnom komandantu o tome šta da radi ne iznose preko medija, već kroz „lanac komandovanja”.

Opomena je usledila pošto je general Mekristal u jednom intervjuu datom u Londonu pre neki dan izneo stav, za koji se tvrdi da ima značajnu podršku u Pentagonu, kako bi smanjivanje ratnih napora bilo „kratkovido”.

Obama je svakako pred jednom od najvažnijih odluka svog mandata, a koliko tome pažljivo pristupa potvrđuju i knjige na njegovom noćnom stočiću.

Jedna, kako iznosi današnji „Volstrit džornal”, analizira odluku Bele kuće iz 1965. da, po savetu generala, uđe u veliku eskalaciju u Vijetnamu, bez dovoljnog sagledavanja posledica („Lekcije poraza”). Druga se („Bolji rat”), bavi 1972. godinom, kada je dobro razrađeni plan Pentagona za obuzdavanje ustanka odbačen od strane političara koji su podlegli pritiscima javnog mnjenja.

Knjige, obe napisane još devedesetih, nabavili su i predsednikovi saradnici koji se takođe međusobno spore – koji su argumenti jači.