„Алабама сонг”

Чини ми се да сам коначно схватио одакле потиче оно средовечно кукање да време лети. Чиста психологија. Младост је кратка, али има добру моћ запажања и још боље памћење. Кад смо млади обраћамо пажњу на живот. Када дођу године које дођу када младост оде, живот се претвори у замрљани филм са неповезаним сценама и глумцима који не знају с које стране да уђу на бину.

Промене се навике и склоности, промене се амбиције. Промене се и пријатељства, не знам тачно како, али се промене. Почну пословни проблеми, па брачни проблеми, па здравствени проблеми, па уопште проблеми, безизворни и безимени, који се сви на крају (или, боље речено, пред крај) подведу под рубрику „године“.

Ја се сећам момента кад се мој филм замрљао. Главну улогу у тој последњој сцени играо је Мајкл, Италијан из Бруклина.

Мајкл је данас руководилац истраживања обвезница у једној великој инвестиционој фирми. Ожењен је, има два сина и кућу на Лонг Ајленду. Магистрирао је примењену математику и после тога, уз рад, добио врло цењену Повељу Финансијског Аналитичара (ЦФА). Провео је целу каријеру, сада дубоко у другој деценији, у истој фирми, шта је релативна реткост у Вол Стриту. Чест је гост на ЦНБЦ-у, кабловском каналу посвећеном Вол Стриту, где коментарише стање на тржишту обвезница.

Међутим, пре него што је био све то, био је клинац од двадесет и нешто година. Живео је са девојком, Дениз (са нагласком на „и“), у сутерену, десет минута бродом од финансијске четврти. Упознали смо се на послу. Волео је кошарку и Дорсе. Сваку неприлику на послу коментарисао је рефреном, Show Me The Way To The Next Whiskey Bar. Покажи ми где је најближа кафана.

Једном, уз кафу, загрли мене Мајкл онако како се само другови грле, поготово кад имају нешто важно на уму, па ми рече: дао сам јој прстен. Коме, новој секретарици? Дао сам јој прстен, опет ће он, игноришући ме, пао сам на колена и да јој прстен. Каменчина има пола карата. Човече, расплакала се, рекао ми је. Је л зато што не може да нађе никог бољег? Ма шалим се. Честитам, да сте ми ви живи и здрави. Изљубисмо се ко' пијани.

Пар месеци касније, ето позивнице, са два угравирана голуба, „Господин и госпођа тај-и-тај захтевају привилегију вашег присуства, итд, итд.“ И испод тога, исписано руком: тад-и-тад, идемо на момачко вече, ти, ја, и моја браћа. Потпис, Мајкл.

Ах, да. Мајкл има два брата, једног старијег, другог млађег.

Прво смо ишли на вечеру, у steak-house (могло би се рећи, уз велику дозу песничке слободе, „на роштиљ“). Наравно, као праве мушкарчине. Говеђе шницле од пола кила. Ја волим шницле онако розикасте у средини. Мајкл, међутим, воли шницле крваве. Да још увек моле за милост, како рече. Зато је он друг руководилац, а ја пион. А можда то и нема везе једно с другим. Ко зна.

Тада још нисам лупао главу о тој злој америчкој измишљотини, холестеролу. Јер тад, тад сам био млад. Али сам већ био довољно американизован да не пијем док возим. А возио сам будућег младожењу у мом Фолксвагену, и пио сокиће целу ноћ.

Где ћемо после вечере? Како где, па на пиће. Show Me The Way To The Next Whiskey Bar, дерња се из петних жила будући руководилац истраживања обвезница у великој инвестиционој фирми, а рахметли Џим се преврће у гробу.

Знамо конобара по имену, што је невероватно битан кул-фактор, али се он, глупак, не сећа шта је „уобичајено“. Кладим се да не зна ни шта значи „намештај“.

Прва тура, виски за све. А ја ћу сок од – шта имаш? Шаргарепу? Келерабу? Не? Добро, онда ћу поморанџу. Ђаво да носи ове италијанчиће, мислим у себи. Затворим очи, и ето мене опет у оној кафани у Џорџа Вашингтона, Видин Капија се звала. Али гле чуда! С друге стране белог замрљаног столњака, на месту оних који су ту одувек припадали, седи будући руководилац истраживање обвезница у великој инвестиционој фирми, и благо ми се смешка. „Побркао си лончиће“, каже, „Тај из Видин Капије је давно, давно умро.“

Где ћемо после пића? Како где, па је л' ово момачко вече или није, идемо у стрип-клуб. Ако већ прелазиш на дијету, можеш бар да гледаш у јеловник, хехехе.

Тај стрип-клуб је био негде богу иза леђа на Лонг Ајленду. Мени се ишло кући. Филм је почео да се замрљава.

Било је језиво досадно. После осме или девете туре браћа су се посвађала око бог-те-пита чега, и посветили следећих пар сати млатарању рукама и псовању на италијанском. Мени се спавало и сок од келерабе ми је цурио из ушију. На бини су биле две времешне даме у бикинијима. Иза њих је џиновски ТВ екран приказивао бокс-меч. Публика је очигледно била много више заинтересована за бокс него за секс.

Далек је пут од Лонг Ајленда до Њу Џерсија. Мајкл је спавао као беба, чак је и мрмљао нешто у сну, сигурно у вези са дијетама и јеловницима. Ја сам слушао радио. Кинези су чистили улице у кинеској четврти. (Је л' сте чули шта су Кинези ноћас радили на Менхетну?...) Осим њих, у граду који никад не спава, није било живе душе. Кад смо изашли из тунела на другој страни реке, мутна јутарња светлост се пробијала кроз градски смог.

Очекивао сам да видим Мајклову будућу госпођу на прагу, у Ф-положају са папилотнама у коси. Али и Хобокен, где су млади љубавници живели у греху, је дубоко спавао.

На растанку, Мајкл ме је, као у сцени из „Кума“, пољубио у образ. Нисам сигуран да је био сасвим будан.

Пре пар година, ето њега на ТВ-у. Економски мехур презадуживања је последица недостатка одговарајуће законске регулативе. Бла, бла, бла. Ко о чему, баба о уштипцима.

Позвао сам га да нам прође пар минута у ћаскању. То што ти лупеташ на ТВ-у, све је то којешта, кажем ја њему, ништа ја то теби не верујем. Све је то ватиканска завера, с вама Италијанима на челу. Ма наравно да је којешта, он ће весело, али она водитељка је добра женска, а? Ако сам већ на дијети, могу бар да гледам у јеловник, хехехе. Него, кад ћемо на пиће? Као у стара времена. Човече, лети време... Поздрави бољу половину. И ти. Клинци? Расту. Циао.

Да, лети време, ђаво да га носи. Недавно је Мајкл оперисан од рака на простати. Млад је он за то, али, ето, дешава се. Прогноза је, у главном, добра.

Show Me The Way To The Next Whiskey Bar...