Исправна мисија

„Monsters of Folk” су „Crosby, Stills, Nash & Young” за 21. век: рокерска скупина састављена од афирмисаних музичара, са завидном индивидуалном каријером. Конор Оберст, Џим Џемс, М. Ворд и Мајк Могис су се удружили око овог пројекта. Свако од њих има успешну и занимљиву каријеру. Повезало их је, чини се, уверење да и на овај начин могу да допринесу афирмацији фолк песме као ултимативне рок форме нашег времена.

Њихов истоимени, дебитантски албум показује да су темељи сарадње добро постављени. На то указује одсуство нарцизама и егоистичне препотентности. Тзв. „супер групе” у историји рока – „Monsters of Folk” највише на то личе – нису се показале као добар начин деловања. Музика је губила утакмицу са таштином и самозаљубљеношћу. Овог пута, рекло би се, ствари другачије стоје. Оберст, Џемс, Ворд и Могис су свој его оставили испред студија у којем су снимали. Са њима је ушла једино љубав према музици и уверење у исправност мисије коју су предузели.

Сваки од умешаних ликова донео је најбоље састојке на ову музичку трпезу. М. Ворд је испоручио деликатне вибрације које су красиле музику рок трубадура са Западне обале, Џим Џемс је донео јужњачке музичке зачине, Оберст неодилановску осећајност, а Могис музичку виртуозност и студијску умешност.

Албум почиње нумером „Dear God (Sincerely M.O.F.)”, која је својеврсни пастиш соул песама које су излазиле под етикетом „Tamla Motown”. Џим Џемс, Конор Оберст и М. Ворд су овде у улози великих „Motown” певача – Смокија Робинсона, Едија Кендрикса и Ливаја Стабса, рецимо.

Стих: „Не купуј ништа од човека који се зове Истина” из песме „Man Named Truth” упућује на главни квалитет албума „Monsters of Folk”. Слушатељству се потура лажан пут под ноге, уместо истине и грубе свакодневице нуди се измишљена фолк стварност. Заједничко, вишегласно певање је добро знан пут ка посебној врсти екстазе. Господа окупљена око овог пројекта то знају и својски се труде да пронађено усхићење пренесу и на публику.

Тамо где „слушачи” стижу ношени чудесним гласом Џима Џемса, који је као хелијум лак и има уграђени ехо, у песмама „The Right Place” и „His Master`s Voice” на пример, ретко се долази. Слично понуду има и М. Ворд. Његова интерпретација песме „The Sandman, the Brakeman and Me” је неухватљива као сан, нестварна као фатаморгана. Конор Оберст, као нови Боб Дилан, који за разлику од правог, не долази из прошлости већ из будућности, носи пуну торбу прича о човеку и животу, љубави и смрти. Нумере „Temazcal” и „Say Please”, у којима је он у главној улози, примерци су посебне врсте „магијског нереализма”, како би рекао Ти Боун Барнет.

Албум „Monsters of Folk” би могао да има поднаслов сличан оном који носи филм „Ватрене улице” Волтера Хила. Тамо је писало „Рокенрол бајка”, овде би фино стајало „Фолк бајка”. Чини се да се о томе ради на овој плочи.