Растављене састављају

Толико дечјих суза као на почетку ове школске године није запамћено у осмолеткама. Ученици једног новобеоградског петог разреда лутају по школском здању не знајући који распоред часова важи нити ком ће одељењу бити придружени, јер се њихово распало. Вршњаци с Вождовца данима бојкотују наставу која неће бити надокнађена. Неизвесност није поштедела ни још несигурне прваке. Само што су завредели прве цветиће, баш њихова учитељица уместо пред катедру стаде пред шалтер бироа за незапослене.

Родитељи бесни! Бесповратно им се отргну речи „није педагошки растурити само једну групу, претумбајте целу генерацију, зашто би само наша деца била жигосана”... А клинци би без проблема прихватили мешање одељења, не сумњају психолози и педагози.

Формулу за формирање одељења смислило је Министарства просвете, са циљем да рационализује школску мрежу. Она није обавезујућа за све јер оставља могућност општинама да оне саме, или уз помоћ донатора, обезбеде новац за „прекобројна“ одељења, односно плате наставника и учитеља који би били вишак. Београд је одлучио да искористи ту могућност како би се стишао гнев родитеља. Градоначелник Драган Ђилас обећао је да ће „растављени ђаци“ бити поново заједно. Утихнуле су жучне свађе родитеља, наставници су одахнули, а вероватно и директори јер ће бити новца који је недостајао – дотираће се из буџета свих Београђана.

После две недеље, прегруписани ученици враћају се у клупе у којима су почели школску годину. Све то да не би преживљавали стрес!

Рационализација, према оцени стручњака Светске банке, требало би да у року од три године унапреди школство и растерети образовни систем за око 2.900 одељења. Београд гарантује да се постојеће групе ђака под његовим окриљем неће реметити док не заврше осмогодишње школовање.

Међутим, изгледа мало вероватно да има довољно заинтересованих који би на овако великодушан начин успорили сажимање одељења широм Србије, па ће Београд остати међу ретким градовима и општинама који су били у могућности да изађу у сусрет захтевима родитеља и њихове деце.

Иако је све засновано на закону, оправдано је поставити питање да ли се на овај начин убрзава реформа школског система, или се она саботира и доводи у питање. Јер, Министарство просвете одлуку о броју ученика у једном одељењу није донело напамет, него на основу неких критеријума усклађених са међународним стандардима.

Оправдано је, такође, поставити питање да ли сви родитељи, односно порески обвезници Београда, желе да градска управа на овај начин троши новац прикупљен од њих. Наравно, било би сасвим другачије да они родитељи који инсистирају на томе да њихова деца остану у истим одељењима сами обезбеде новац за то или пронађу донаторе. Али, таква опција уопште није ни разматрана.