Rastavljene sastavljaju

Toliko dečjih suza kao na početku ove školske godine nije zapamćeno u osmoletkama. Učenici jednog novobeogradskog petog razreda lutaju po školskom zdanju ne znajući koji raspored časova važi niti kom će odeljenju biti pridruženi, jer se njihovo raspalo. Vršnjaci s Voždovca danima bojkotuju nastavu koja neće biti nadoknađena. Neizvesnost nije poštedela ni još nesigurne prvake. Samo što su zavredeli prve cvetiće, baš njihova učiteljica umesto pred katedru stade pred šalter biroa za nezaposlene.

Roditelji besni! Bespovratno im se otrgnu reči „nije pedagoški rasturiti samo jednu grupu, pretumbajte celu generaciju, zašto bi samo naša deca bila žigosana”... A klinci bi bez problema prihvatili mešanje odeljenja, ne sumnjaju psiholozi i pedagozi.

Formulu za formiranje odeljenja smislilo je Ministarstva prosvete, sa ciljem da racionalizuje školsku mrežu. Ona nije obavezujuća za sve jer ostavlja mogućnost opštinama da one same, ili uz pomoć donatora, obezbede novac za „prekobrojna“ odeljenja, odnosno plate nastavnika i učitelja koji bi bili višak. Beograd je odlučio da iskoristi tu mogućnost kako bi se stišao gnev roditelja. Gradonačelnik Dragan Đilas obećao je da će „rastavljeni đaci“ biti ponovo zajedno. Utihnule su žučne svađe roditelja, nastavnici su odahnuli, a verovatno i direktori jer će biti novca koji je nedostajao – dotiraće se iz budžeta svih Beograđana.

Posle dve nedelje, pregrupisani učenici vraćaju se u klupe u kojima su počeli školsku godinu. Sve to da ne bi preživljavali stres!

Racionalizacija, prema oceni stručnjaka Svetske banke, trebalo bi da u roku od tri godine unapredi školstvo i rastereti obrazovni sistem za oko 2.900 odeljenja. Beograd garantuje da se postojeće grupe đaka pod njegovim okriljem neće remetiti dok ne završe osmogodišnje školovanje.

Međutim, izgleda malo verovatno da ima dovoljno zainteresovanih koji bi na ovako velikodušan način usporili sažimanje odeljenja širom Srbije, pa će Beograd ostati među retkim gradovima i opštinama koji su bili u mogućnosti da izađu u susret zahtevima roditelja i njihove dece.

Iako je sve zasnovano na zakonu, opravdano je postaviti pitanje da li se na ovaj način ubrzava reforma školskog sistema, ili se ona sabotira i dovodi u pitanje. Jer, Ministarstvo prosvete odluku o broju učenika u jednom odeljenju nije donelo napamet, nego na osnovu nekih kriterijuma usklađenih sa međunarodnim standardima.

Opravdano je, takođe, postaviti pitanje da li svi roditelji, odnosno poreski obveznici Beograda, žele da gradska uprava na ovaj način troši novac prikupljen od njih. Naravno, bilo bi sasvim drugačije da oni roditelji koji insistiraju na tome da njihova deca ostanu u istim odeljenjima sami obezbede novac za to ili pronađu donatore. Ali, takva opcija uopšte nije ni razmatrana.