Лако ћемо

У ђачко доба, већина предмета (осим можда физика код професора Љубе у Земунској гимназији), били су дечије песмице, које су само чекале да се смилујемо и да их научимо, испричамо професорима и добијемо заслужену оцену. Није се једном, међутим, десило да нас опасуљи "кец као врата" у дневнику и тешке препирке са родитељима које би потом уследиле...

Колико смо само пута са нескривеним одушевљењем и самоувереношћу ишчекивали сусрете наших фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, ватерполо клубова и репрезентација са, барем на папиру, слабијим противницима, да би на крају утакмица, спортисти погнутих глава напуштали терен, а ми љути и увређени гасили телевизор, осећајући се изневереним и "проданим"?

А оно црвенило и неверица на лицу после "хладног туша", након неуспешног приласка првој симпатији у основној школи? Деси се да још и данас заболе сећања на тај хладан поглед којим смо испраћени у учионицу из школског дворишта, баш у тренутку кад је школско звоно означило крај великог одмора.

А све због оног нашег "лако ћемо“.

Дозлогрдио је боравак у Србији многима, због лоше економије, политике, рата, беспарице, криминала... Неки од њих се одлучују на исељење из земље, а да ли у Западну Европу или на северноамерички континент, у Аустралију или ко зна где, питање је бодова у процедури и / или личног избора оних који одлазе.

Притом се једни потруде мање, други више, да "ископају" праве информације о земљи у коју се усељавају, о томе колико је тешко наћи посао у струци, колико је битно добро знати језик те земље, има ли наших земљака, цркви, амбасада, какве су цене некретнина, клима... И сви верују да ће се снаћи онако како се прижељкује.

Траже се везе да би се кренуло са послом одмах по доласку, а онда дође време за паковање кофера, опраштање од фамилије, кумова и пријатеља и - срећан пут. Неретко потом следи отрежњење, да на западу ипак не „расту новци на дрвећу“, да везе које смо имали нису прорадиле, да на неко време морамо да радимо послове "испод части", да смо на неки начин сишли „с коња на магарца“, да се морамо вратити у школске клупе... Неки исељеници прођу боље, други горе, баш као и онај народ што је остао у Србији, некима се посрећи да брзо нађу посао за који су се у домовини школовали, другима треба мало више времена, а трећима...

Шта је заједничко ђацима, студентима, радном народу, спортистима, пушачима, алкохоличарима, наркоманима, пљачкашима банки, убицама? Или ће све „лако“ да науче, или да отаљаве посао па да ухвате кривину, да победе на спортским бојиштима, да (мало)сутра оставе цигаре, алкохол или дрогу, како год, све у стилу „лако ћемо“. А кад дође стани – пани, често не испадне баш тако лако.

И шта сад? Постати Јапанац, Немац или неки други, који немају такав „лако ћемо“ приступ свему што раде? Нећемо, наравно, има толико ствари због којих се треба поносити што смо Срби. Историја, култура и традиција нам често показују правац којим требамо ићи, мада смо, чини ми се, последњих година мало скренули са пута.

Ма лако ћемо...