Lako ćemo

U đačko doba, većina predmeta (osim možda fizika kod profesora Ljube u Zemunskoj gimnaziji), bili su dečije pesmice, koje su samo čekale da se smilujemo i da ih naučimo, ispričamo profesorima i dobijemo zasluženu ocenu. Nije se jednom, međutim, desilo da nas opasulji "kec kao vrata" u dnevniku i teške prepirke sa roditeljima koje bi potom usledile...

Koliko smo samo puta sa neskrivenim oduševljenjem i samouverenošću iščekivali susrete naših fudbalskih, košarkaških, odbojkaških, vaterpolo klubova i reprezentacija sa, barem na papiru, slabijim protivnicima, da bi na kraju utakmica, sportisti pognutih glava napuštali teren, a mi ljuti i uvređeni gasili televizor, osećajući se izneverenim i "prodanim"?

A ono crvenilo i neverica na licu posle "hladnog tuša", nakon neuspešnog prilaska prvoj simpatiji u osnovnoj školi? Desi se da još i danas zabole sećanja na taj hladan pogled kojim smo ispraćeni u učionicu iz školskog dvorišta, baš u trenutku kad je školsko zvono označilo kraj velikog odmora.

A sve zbog onog našeg "lako ćemo“.

Dozlogrdio je boravak u Srbiji mnogima, zbog loše ekonomije, politike, rata, besparice, kriminala... Neki od njih se odlučuju na iseljenje iz zemlje, a da li u Zapadnu Evropu ili na severnoamerički kontinent, u Australiju ili ko zna gde, pitanje je bodova u proceduri i / ili ličnog izbora onih koji odlaze.

Pritom se jedni potrude manje, drugi više, da "iskopaju" prave informacije o zemlji u koju se useljavaju, o tome koliko je teško naći posao u struci, koliko je bitno dobro znati jezik te zemlje, ima li naših zemljaka, crkvi, ambasada, kakve su cene nekretnina, klima... I svi veruju da će se snaći onako kako se priželjkuje.

Traže se veze da bi se krenulo sa poslom odmah po dolasku, a onda dođe vreme za pakovanje kofera, opraštanje od familije, kumova i prijatelja i - srećan put. Neretko potom sledi otrežnjenje, da na zapadu ipak ne „rastu novci na drveću“, da veze koje smo imali nisu proradile, da na neko vreme moramo da radimo poslove "ispod časti", da smo na neki način sišli „s konja na magarca“, da se moramo vratiti u školske klupe... Neki iseljenici prođu bolje, drugi gore, baš kao i onaj narod što je ostao u Srbiji, nekima se posreći da brzo nađu posao za koji su se u domovini školovali, drugima treba malo više vremena, a trećima...

Šta je zajedničko đacima, studentima, radnom narodu, sportistima, pušačima, alkoholičarima, narkomanima, pljačkašima banki, ubicama? Ili će sve „lako“ da nauče, ili da otaljave posao pa da uhvate krivinu, da pobede na sportskim bojištima, da (malo)sutra ostave cigare, alkohol ili drogu, kako god, sve u stilu „lako ćemo“. A kad dođe stani – pani, često ne ispadne baš tako lako.

I šta sad? Postati Japanac, Nemac ili neki drugi, koji nemaju takav „lako ćemo“ pristup svemu što rade? Nećemo, naravno, ima toliko stvari zbog kojih se treba ponositi što smo Srbi. Istorija, kultura i tradicija nam često pokazuju pravac kojim trebamo ići, mada smo, čini mi se, poslednjih godina malo skrenuli sa puta.

Ma lako ćemo...