Лек

Кажу треба одмах, све и сада. Нема увода. Све је погодак у мету или чисти промашај.

Нисам сигурна и муче ме сумње. Рањивост и подсећање су део мене и сваки дан ме преобликују и подсећају ко сам. Из сопственог пепела се као Феникс сваки пут изнова рађам.

Негујем своју словенску тананост, понекад болећивост, као нежну биљку да се не би спржила на овом оштром и тако рационалном англо-саксонском свету. Заливам је сузама, ломим срце сећањима, грејем ватрама незаборава. Сваки дан се подсећам да живим и осећам, а не само функционишем.

Не могу да будем неко други. Другачије нити ово тело држе на окупу. Тело, које ме полако издаје и дух који остаје непокоран.

О, како су срећне птице. Уче нас да живот гледамо одозго, из неке вишље перспективе. Шћућурена на балкону дижем руке увис. Лет је мој разлог, а песму бирам да ме чују.

Где су моје благодети? У тешким дрвеним сандуцима, закључане? Моја је срећа као паучина и паперје, оно неухватљиво нешто што трепери између нас, оно што се даје не тражећи ништа за узврат и прима уздрхтало. Без почетка и краја.

Капљице дана, месеци, година. Топле летње кише. Живот који откида дане као плавна вода тешку, масну и плодну земљу. Берем их као благородно пољско цвеће и лековито биље. Најмирисније, оно које расте уз пут док јуримо прашњавим друмом да стигнемо до циља.

Мале флашице мирисног садржаја поређане на полици трајања која се зове мој живот. Сваког јутра умивам се надом и сумњом подједнако, претачем им садржај а време их сваки дан боји другом бојом: Зеленом и модром као јасна језера знаних и незнаних очију на чијим сам обалама плакала, од радости и туге, свеједно, заједно са њима. Моћне планине среће у којима одјекује наше срце и још јаз понора и црнило које нас је прогутало као црна и тешка земља гробове најмилијих. Цветне ливаде шарених малих и великих победа, тектонска померања географије душе настала рођењем наше деце.

Све то и још много тога равнодушно је ваљала велика мутна вода равничарске реке носећи ме, неумољиво и готово судбински, ка неком далеком и непознатом Пацифику.

***

Светло нестаје у замућеној води одлазећи негде далеко, далеко од мене, у сутон иза равнодушних брегова. Жари се црвено рањено сунце у дну мога ока и тоне у мрак и ћутање.

"Тело је моје прах, а ви, ви душу хоћете да нам узмете ", рече мајор Исаковић напудерисаном аустро-угарском великодостојнику.

Данас сам узела ту флашицу са полице као горак лек који морам да попијем.
"Тело је наше прах ", одзвањало ми је у мислима...

После тога, осећала сам се боље. Све је некако дошло на своје место. Имало је смисла. Тај дан.