Пожар, министар и оставка

Пожар на крову и последњем, тек реновираном, спрату Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић” у Београду угашен је без иједне људске жртве. Док је пепео још летео Дедињом, челник Демохришћанске странка Србије као и грађани у својим коментарима у разним медијима – почели су да траже оставку министра здравља професора др Томице Милосављевића. Истина, оставку су тражили не само због пожара у старој Железничкој болници на Дедињу, највећој здравственој установи после Ургентног центра у Београду, већ и „због хапшења бивших руководилаца у београдском здравству, као и због генералног стања у здравственом систему Србије”. Једноставнија образложења зашто министар здравља треба да поднесе оставку – која су се ових дана могла чути у чаршији – била су и да он има „командну одговорност”, као „први човек у здравству Србије”, „као вечити министар” (др Милосављевић је на овој функцији седам и по година са прекидима). Има и оних који сматрају да није морао да поднесе оставку, али је бар могао да је понуди свом „шефу” – премијеру, што би био промишљен политички потез, којим би избегао да га „ударају” са свих страна – као да за све ово време ама баш ништа добро није урадио и да је најгори од најгорих. Онда би премијер требало да мериторно одлучи да ли овај министар свој посао ради добро или не, када га већ у толико мандата бирају на исту функцију министра здравља. Др Томица Милосављевић нема дилему да ли посао министра здравља обавља добро, па је новинарима изјавио је да се оставком ништа не решава. Додао је и да би, „с обзиром на стање у здравству, министар здравља у Србији могао да подноси оставку сваког месеца, али да је потребније решавати те проблеме”. Овде је Милосављевић, мора се признати – у праву: не сваког месеца, већ сваке недеље, у здравству се „нешто” догађа. Ако ћемо по Лењину, „један корак напред, два корака назад”, или Његошу, „чаша меда, па чаша жучи”... У истој недељи почиње да ради апарат за зрачење на Институту за онкологију, али се истовремено и тројица београдских онколога терете за наводну корупцију у набавци лекова. Истог дана Србија добија најсавременији дијагностички уређај, ПЕТ скенер вредан пет милиона евра, али и осморо директора клиничких центара, болница и домова здравља бива ухапшено.

Иначе, није први пут да се Милосављевић прозива у медијима да поднесе оставку. Када је 2007. позван да се изјасни због смрти трогодишње девојчице после операције катаракте у приватној болници, Милосављевић је изјавио да је „министар здравља по дефиницији громобран за све што је лоше у систему”, додајући да он сам ништа не гура под тепих. Чврсто је убеђен да је са својим тимом од 2005. године многе ствари у здравству променио набоље. Са седмогодишњем стажом у влади, он је зарадио епитет „вечитог министра”. Показује да му тај епитет не прија, штавише љути се, али се савршено уклапа у дефиницију коју је изрекао новинарима у Ургентном центру, док је трајало распоређивање пацијената болнице која је горела: „Свако бира оно што ради, а одговорност има своје име и презиме.”